Глинени голубови

Дан пошто је из македонске престонице у Централни затвор пребачен вођа Партизанових навијача Милош Радисављевић Кими, осуђен на 16 месеци због угрожавања безбедности новинарке Б92 Бранкице Станковић – у центру Београда, на Дорћолу, десио се нови напад на представнике седме силе. Овога пута нa мети хулигана нашла се телевизијска екипа Студија Б. Ни чињеница да је инцидент сниман камером није спречила извесног Дорћолца Дејана Ш. да прети и понижава асистента сниматеља ове телевизије, а потом и да га удари у главу и стомак.

Тако се по ко зна који пут отворило болно питање: зашто су казне за угрожавање безбедности новинара толико благе, па припадници ове професије све више личе на глинене голубове? Јер посао новинара је да откривају оно што неко жели да сакрије. Они иду даље од полиције, судија, тужилаца... То што раде новинари је од толиког јавног значаја да морају да имају посебну заштиту у друштву. Често се, међутим, шаље супротна порука. Ако један политичар који је шутнуо или покушао да шутне новинара усред телевизијске емисије годинама не сноси никакву одговорност због тога, онда се шаље порука да је то дозвољено. А обавеза политичке и интелектуалне елите је да својим примером и својим утицајем спрече нападе на новинаре који раде свој посао.

Пошто је елита пропустила да уради свој посао пет српских новинара специјализованих за теме о корупцији и даље су, према подацима Медијске организације југоисточне Европе (СЕЕМО), под вишегодишњом непрекидном 24-часовном полицијском заштитом. Међу њима је и Бранкица Станковић, новинар Владимир Митрић, дописник „Вечерњих новости” из Лознице, и још троје колега којима је, по мишљењу МУП-а, живот угрожен због професионалне делатности.

И што је посебно парадоксално, напад на новинаре Студија Б десио се истог дана када је делегација СЕЕМО, са генералним секретаром Оливером Вујовићем на челу, посетила министра полиције Ивицу Дачића, а разговарали сууправо о безбедности новинара у нашој земљи. Подсетили су министра да још нису расветљени случајеви убистава новинара Даде Вујасиновић (1994), Славка Ћурувије (1999) и Милана Пантића (2001) и изразили забринутост што до сада нису уклоњене претње због којих петоро новинара и даље живе под пресијом и полицијском пратњом. Посебан аспект овог проблема је у томе што су ови новинари у некој врсти затвора, а не они који им прете.

Својевремено је Милан Саватовић, нападач на сниматеља Б92 Бошка Бранковића, коме је сломио ногу, осуђен на 10 месеци кућног притвора. Да и Саватовићев карате захват није снимљен камером и да није било жестоког притиска јавности могуће је да би добио само условну или новчану казну, као што то обично бива када су у питању напади на новинаре. Јер упркос бомбастичним најавама да ће новинари добити некакав специјалан статус и да ће се атак на њих третирати као напад на службено лице, до сада се ништа од тога није догодило.