Сакривена лепотица у центру

Душка Драгићевић, балерина Народног позоришта, рођена је у Београду. Њен живот почиње у окружењу Ботаничке баште. Из Улице Драже Павловића убрзо су прешли у Палмотићеву, где су и сада њени родитељи. Иако је од дванаесте године живот усмерио ка Русији, где је наставила балетско школовање, остала је блискост са овим крајем.
Ту се, каже примабалерина националног театра која је обележила две деценије рада на тој сцени, осећа као свој на своме. Познаје сваки ћошак, а некада је поименце знала и сваку породицу која је становала у овој мирној и данас достојанственој улици.

Без сумње, зграда некадашњег  Министарства пошта, на самом почетку, објекат је изузетне архитектонске и културно-историјске вредности који овом делу града оставља импресиван печат.

Грађена је од 1926. до 1930. године, сматра се једним од најуспелијих дела национално-романтичарског смера у Србији између два светска рата. Занимљив је податак да је својевремено то здање у броју два представљало и једно од највећих у Београду.

Добра, стара, времена

– Палмотићева је мени најдража улица. Ту сам имала прелепо детињство, а касније у њој одгајала кћерку. Та улица гледа на Цркву свети Марко. И када ми је лепо и када није, овде се осећам добро и сигурно. Она почиње испод Савезне скупштине. Окружена је венцем исто тако важних улица са богатом традицијом. У строгом центру, у близини  парламента и државне телевизије, бивала је притиснута бурним друштвеним дешавањима, али успела је да сачува своју суштину. Остала је по страни, а своја. Очигледно је да се у њој  преламају две реалности, њена два спољашња лика. Онај предратни који сведочи о дугој историји њених становника, као и овај садашњи. За мене је значајна и зато што ту станују моји драги пријатељи. Наша кућа, будући да су ми и родитељи позоришни људи, увек је била пуна света.

Палмотићева је заувек остала мој дом. Како и колико се она мењала, тако су и људи и архитектура, стил живљења добијали другачији тон. Мада, морам признати, ја сам особа која зажали за прошлим временима. Јер, сложићете се, одступница за модерно није дивљаштво и улични безобразлук. Ваља би то требало да буде напредна идеја. Због чега данашњи човек гуши суштински осећај постојања, а то је једноставност природе. А, када се то наруши, што добрим делом јесте, не треба да чуди што моје липе у Палмотићевој више нису исте. Велики број кафића у свим околним улицама симболишу помаму за неким модернизмом. Да ли се заборавља, или намерно превиђа да у истим тим кафићима људи седе полусами, полуусамљени. Чекају некога ко можда и неће доћи. Нема смеха. Једна вештачка ситуација – примећује примабалерина.

Добитница значајне награде за врхунско достигнуће у представи "Краљица Марго" у сезони 2005/06 сматра неприхватљивим да се Опера помери на Ушће.

– Са тим не могу да се сложим. Она мора да буде у центру. Идеја да се уложи у Оперу је добра, али за наше услове није потребно градити зграду мегаломанских димензија. Хоћемо да говоримо о нечему што је реално, што је на добробит уметника. У том случају, требало би искористити здање које већ имамо. Сва остала решења не разумем. Она иду толико далеко да су против уметника и против публике – наглашава наша саговорница. Она је мишљења да амбијент и атмосферу сваког града одређују људи, а не грађевине. 

Запостављена лепота

– Ово што се данас дешава по градовима је помама једне велике муке да се по сваку цену успе у животу и негде дотрчи. Једино што видим по улицама јесте избезумљен, нервозан свет. Можда би ти људи могли да застану на трен и другом човеку поред себе кажу: " Извините, или хвалa". Нажалост, тај бонтон понашања се сматра привилегијом оних којима је добро, који су материјално обезбеђени. Нема времена за осмех. Од људи се тражи да брзо трче, а при том се заборавља да први стижу само они који имају хладну главу. То је оно што нама недостаје – сматра она. Београд је, каже, њен дом и ништа не може да оспори ту чињеницу. Оно на чему балетска уметница инсистира јесте поштовање норми и естетизација свакодневног живота.

– Несхватљиво је да кад дођу страни гости можемо да им покажемо само кафане у којима се добро једе. Све је мање лепих места. Кад хоћемо да их одведемо у музеј, претходно морамо да стрепимо да ли та културна установа уопште ради или је можда преуређују. Шта остаје?  Силиконска долина на Дорћолу. Није чудо онда што нам се смеју, јер то доживљавају као српски Пигал – констатује Душка Драгићевић.