Живот за две фунте

Новинарка је погинула на задатку. „Санди тајмс”, лист Руперта Мардока за који је као извештач са светских ратишта радила више од четврт века, дубоко је ожалошћен. 

О околностима под којим је Мари Колвин погинула приликом бомбардовања сиријског града Хомса у прошлу среду, као и о жалости, мало шта може да се прочита на сајту лондонског листа.

„Уплатите две фунте недељно за приступ нашим текстовима“, порука је која ће сачекати сваког ко уђе на електронску пошту „Санди тајмса” у жељи да прочита њен последњи извештај о ужасима рата.

Сви ратни извештачи света, сасвим особено новинско братство, знали су да ће 56-годишња Британка, препознатљива по „пиратском” повезу преко левог ока, бити на првој линији фронта много пре него што било коме од њих пође за руком да се пробију у околину ратне зоне. 

У уторак, када је „једина британска новинарка писаних медија на лицу места у Хомсу” за „Санди тајмс” окачила свој последњи текст, јавила се и пријатељима из „Хјуман рајтс воча” (ХРВ).

Међу њима и Питеру Букерту, експерту за хуманитарне кризе, ветерану у истраживању чињеница у ратним зонама који је, као и Колвинова, обилазио зараћена подручја и догађаје са терена уобличавао у извештаје ХРВ-а.

Ужаснута језивим призором у Хомсу, Колвинова је преко Фејсбука контактирала с групом истраживача ХРВ-а који се баве питањем ратног права, а од „Тајмса“ је тражила да њену причу од уторка ставе на сајт.

„Није у тим језивим околностима била довољно технички вешта и концентрисана да то сама уради“, пише разочарани Букерт у „Дејли бисту”, „мада је знала да ће у својој редакцији бити суочена са стрељачким одредом. Једном када прича изгуби ексклузивност, поставши свима доступна, Мардоков лист губи додатни профит.“

Тако су ратном извештају из Сирије у „Санди тајмсу“ могли да приђу само претплатници.

Мари је била разапета између лојалност према својој редакцији и потребе да шира јавност сазна за драматичну ситуацију у Хомсу.

„Требало би да сам до сада већ очврсла. Ипак нисам. Гледала сам данас бебу како умире. Од шрапнела. Доктори нису могли ништа да ураде. Бебин стомачић подизао се и спуштао, док се није умирио. Осећање беспомоћности. И хладноће. Покушаћу да пренесем ове информације“, написала је на Фејсбуку.

„Била је то она стара Мари Колвин. Видим је како четује и исписује нам поруке, док гранате падају око зграде у којој ради“, пише Букерт.

Како су на вест о погибији једногласно рекле колеге из целог света, извештавање из рата је за Колвинову значило да буде са онима који у њему страдају. Њене приче одликују се посебном аутентичношћу у свој својој страхоти. Усуђивала се да оде најдаље и да види и доживи најстрашније.

Букерт објашњава да га је позвала из Хомса. „Никако да би се хвалила како је успела да уђе у овај град ужаса, већ зато што је хтела да страхоте досегну до људи који би, како је мислила, могли да помогну становницима Хомса.”

Прича коју је платила својим животом јесте прича о бруталном бомбардовању густо насељеног града. Људи из Хомса немају где, нико им не помаже.

Да је Мардок високо оцењивао Мари Колвин, или бар њен допринос његовој империји, показао је 2001. када је по њу послао свој приватни авион како би је превезао у болницу пошто је изгубила око од гранате у Шри Ланци.

Мари је уместо стакленог ока преко ове ратне успомене ставила препознатљив црни повез. Наставила је посао са истим жаром, можда још већим. Само је једном решила да се смири, била у редакцији годину дана, сређивала туђе извештаје и – смртно се досађивала.

Мардокова медијска корпорација запала је пролетос у велике проблеме из којих се још није извукла. У питању су многи његови таблоиди који су, уз подмићивање и прислушкивање разговора, недозвољено улазили у приватне животе, завиривали у лични бол људи и све то објављивали у новинама.

Профит је растао, конкуренција негодовала. Најзад се у Британији повела озбиљна дебата и о медијима и етици.

Мари Колвин је други тип новинара. Није давала мито да би дошла до информације. Никог није прислушкивала.

Мардок овог пута није послао свој авион. Није отворио причу Мари Колвин за свет. Израчунао је да ће много њих хтети да уплати по две фунте баш сада, када је Колвинова на оном свету. 

Остао је доследан себи. Профит је важнији од било које широке хуманитарне поруке.