Život za dve funte

Novinarka je poginula na zadatku. „Sandi tajms”, list Ruperta Mardoka za koji je kao izveštač sa svetskih ratišta radila više od četvrt veka, duboko je ožalošćen. 

O okolnostima pod kojim je Mari Kolvin poginula prilikom bombardovanja sirijskog grada Homsa u prošlu sredu, kao i o žalosti, malo šta može da se pročita na sajtu londonskog lista.

„Uplatite dve funte nedeljno za pristup našim tekstovima“, poruka je koja će sačekati svakog ko uđe na elektronsku poštu „Sandi tajmsa” u želji da pročita njen poslednji izveštaj o užasima rata.

Svi ratni izveštači sveta, sasvim osobeno novinsko bratstvo, znali su da će 56-godišnja Britanka, prepoznatljiva po „piratskom” povezu preko levog oka, biti na prvoj liniji fronta mnogo pre nego što bilo kome od njih pođe za rukom da se probiju u okolinu ratne zone. 

U utorak, kada je „jedina britanska novinarka pisanih medija na licu mesta u Homsu” za „Sandi tajms” okačila svoj poslednji tekst, javila se i prijateljima iz „Hjuman rajts voča” (HRV).

Među njima i Piteru Bukertu, ekspertu za humanitarne krize, veteranu u istraživanju činjenica u ratnim zonama koji je, kao i Kolvinova, obilazio zaraćena područja i događaje sa terena uobličavao u izveštaje HRV-a.

Užasnuta jezivim prizorom u Homsu, Kolvinova je preko Fejsbuka kontaktirala s grupom istraživača HRV-a koji se bave pitanjem ratnog prava, a od „Tajmsa“ je tražila da njenu priču od utorka stave na sajt.

„Nije u tim jezivim okolnostima bila dovoljno tehnički vešta i koncentrisana da to sama uradi“, piše razočarani Bukert u „Dejli bistu”, „mada je znala da će u svojoj redakciji biti suočena sa streljačkim odredom. Jednom kada priča izgubi ekskluzivnost, postavši svima dostupna, Mardokov list gubi dodatni profit.“

Tako su ratnom izveštaju iz Sirije u „Sandi tajmsu“ mogli da priđu samo pretplatnici.

Mari je bila razapeta između lojalnost prema svojoj redakciji i potrebe da šira javnost sazna za dramatičnu situaciju u Homsu.

„Trebalo bi da sam do sada već očvrsla. Ipak nisam. Gledala sam danas bebu kako umire. Od šrapnela. Doktori nisu mogli ništa da urade. Bebin stomačić podizao se i spuštao, dok se nije umirio. Osećanje bespomoćnosti. I hladnoće. Pokušaću da prenesem ove informacije“, napisala je na Fejsbuku.

„Bila je to ona stara Mari Kolvin. Vidim je kako četuje i ispisuje nam poruke, dok granate padaju oko zgrade u kojoj radi“, piše Bukert.

Kako su na vest o pogibiji jednoglasno rekle kolege iz celog sveta, izveštavanje iz rata je za Kolvinovu značilo da bude sa onima koji u njemu stradaju. Njene priče odlikuju se posebnom autentičnošću u svoj svojoj strahoti. Usuđivala se da ode najdalje i da vidi i doživi najstrašnije.

Bukert objašnjava da ga je pozvala iz Homsa. „Nikako da bi se hvalila kako je uspela da uđe u ovaj grad užasa, već zato što je htela da strahote dosegnu do ljudi koji bi, kako je mislila, mogli da pomognu stanovnicima Homsa.”

Priča koju je platila svojim životom jeste priča o brutalnom bombardovanju gusto naseljenog grada. Ljudi iz Homsa nemaju gde, niko im ne pomaže.

Da je Mardok visoko ocenjivao Mari Kolvin, ili bar njen doprinos njegovoj imperiji, pokazao je 2001. kada je po nju poslao svoj privatni avion kako bi je prevezao u bolnicu pošto je izgubila oko od granate u Šri Lanci.

Mari je umesto staklenog oka preko ove ratne uspomene stavila prepoznatljiv crni povez. Nastavila je posao sa istim žarom, možda još većim. Samo je jednom rešila da se smiri, bila u redakciji godinu dana, sređivala tuđe izveštaje i – smrtno se dosađivala.

Mardokova medijska korporacija zapala je proletos u velike probleme iz kojih se još nije izvukla. U pitanju su mnogi njegovi tabloidi koji su, uz podmićivanje i prisluškivanje razgovora, nedozvoljeno ulazili u privatne živote, zavirivali u lični bol ljudi i sve to objavljivali u novinama.

Profit je rastao, konkurencija negodovala. Najzad se u Britaniji povela ozbiljna debata i o medijima i etici.

Mari Kolvin je drugi tip novinara. Nije davala mito da bi došla do informacije. Nikog nije prisluškivala.

Mardok ovog puta nije poslao svoj avion. Nije otvorio priču Mari Kolvin za svet. Izračunao je da će mnogo njih hteti da uplati po dve funte baš sada, kada je Kolvinova na onom svetu. 

Ostao je dosledan sebi. Profit je važniji od bilo koje široke humanitarne poruke.