Председник као прва адреса

Професорка Загорка Голубовић обратила се председнику Републике Борису Тадићу понајвише због малверзација с приватизацијом. Холандска фирма за производњу биодизела и конзервирање хране „Фертилајзер фор ју” потврдила је да су писали председнику, али нису желели да обелодане шта су од њега тражили. Књижевник Светислав Басара тражио је од Тадића да на место управника Народне библиотеке, после смене, врати књижевника Сретена Угричића…

Они који су тражили Тадићеву интервенцију свакако да веома добро знају каква су његова уставна права, обавезе и надлежности и знају да су тражили да он уради нешто што му није у опису посла. Штавише, замерали су му када је по њиховом суду излазио из оквира председничких надлежности. Ипак, сада су тражили да ради против норми.

Владимир Гоати, директор „Транспарентности Србија”, каже када би председник Републике пресуђивао по захтевима од тога би била већа штета него корист. „Председник према Уставу нема та овлашћења. Влада је носилац извршне власти.” Председник Републике представља Србију у земљи и иностранству, проглашава законе, предлаже Скупштини кандидата за премијера, носиоце функција, поставља и опозива амбасадоре, прима акредитивна и опозивна писма, даје помиловања и одликовања, командује Војском и поставља и разрешава официре.

„Србија је парламентарна демократија, а забуну чини низак рејтинг институција због чега се грађани обраћају председнику Републике. У Србији сви имају низак легитимитет а председник је биран као да ће имати огромна овлашћења. С друге стране, Влада није бирана на изборима него је плод већине у Скупштини. Према Уставу, председник има мала овлашћења, али људи здраворазумски резонују. Нико не чита Устав, а грађани мисле да он може све, јер је биран”, објашњава Гоати.

Гоати каже да је у Русији полупредседнички систем и ту неки сврставају и нас. Председнички систем има Америка. „Рејмон Арон, француски политички филозоф, десничар који је писао за ’Фигаро’, рекао је да је полупредседнички систем када је председник изабран од свих грађана, а председнички када је његова странка на власти. Тадић фактички функционише као у председничком систему. Он има моћ, а моћ је способност да некога приморате да ради на начин који вама одговара. Моћ је суштинскија категорија од власти. Тадићу место председника странке даје моћ да делује јер људи то траже од њега. Моћан човек може и да нема власт, а човек на власти може да нема моћ.”

Гоати каже да је председник Републике суочен с превеликим очекивањима људи који му се обраћају јер не знају Устав и закон. „Мало се света обраћа премијеру иако он представља извршну власт. Али, ни то људи не знају. Као незналице су се показали и Американци: само њих 40 одсто је знало да се Сенат састоји од сто сенатора, односно по два представника за сваку од 50 држава. Дупло више испитаника у анкети, 80 одсто, знало је да се Бушов пас звао Мили.”

Миљенко Дерета, извршни директор Грађанских иницијатива, сматра да председник крши Устав јер преузима обавезу да решава нешто што му није у опису радног места, па чак и да критикује Владу и министре. „Он је председник партије и државе, а обавља и послове Владе. Показало се да га јавност доживљава као човека који доноси крајње одлуке. Позиција му је и лака и тешка, јер када хоће нешто да реши то и уради, а када неће не уради. На пример, поводом петиције да се Угричић врати на место директора Народне библиотеке није се огласио.”

Дерета каже да је створен утисак да све зависи од председника. „Свакако да један човек не може све и онда то преузима његов кабинет. Он нема формалну моћ, али има стварну као председник странке. Зато би они који му се обраћају морали да разграниче да ли му се обраћају као председнику странке или државе. Као председник највеће странке у власти он и треба да решава неке ствари.”

Миодраг Радојевић, истраживач–сарадник Института за политичке студије, сматра да у јавности влада уверење да је председник Републике прва адреса на којој треба потражити помоћ јер се председник пита када се доносе стратешке одлуке. „Његова фактичка позиција превазилази његова овлашћења јер је и председник странке. Питање је да ли може изаћи у сусрет захтевима или постоје ограничења, пошто је његова улога лимитирана и ограничена и другим странкама у Влади. Поједине његове иницијативе нису реализоване или су само делимично реализоване. Али, ови вапаји показују да се председник сматра централном фигуром. Можемо се упитати зашто се не користе друге институције, а одговор може бити да је то знак да нема демократије.”

И Радојевић каже да се наш полупредседнички систем претвара у председнички. „У време кохабитације с Коштуницом председник је имао мањи утицај, а сада иза Тадића стоји парламентарна већина и његов ауторитет надилази све друге. Фактички моћна улога произлази из његовог легитимитета јер је биран непосредно. Иако у парламентарном систему председник обавља протоколарне дужности, и има мању власт и моћ, уверење грађана је да му треба дати већи утицај. И наша ауторитарна политичка култура има утицај на овакво размишљање грађана.”