Блато за госте хотела

На рекламном сајту бање Врујци стоји нетачан податак да је "друмски прилаз квалитетно регулисан". Тачно је то да се гост углиби у блату све до хотела, ако је пала киша, као крајем протекле седмице. Око друма у Горњој Топлици, названог Улица Бошка Игњатовића, налазе се цеви, да  л’ за водовод или за гасовод, тек ту су спремне, као обећање.  Кад прођу избори, ваљда ће се наћи тамо где им је место. Сви аутомобили на хотелском паркиралишту су блатњави. Нико до сада није успео да изгради овај пут дугачак неколико стотина метара и налази се недалеко од фабрике "Вода вода". Хипермодерна зграда фабрике доминира пределом, када се стиже од Љига. Из фабрике излазе људи у белим мантилима и весело ћаскају. У фабрици (власништво Си&Си груп) запослено је 57 радника. Интереси хотела и интереси фабрике, очито, нису усклађени. До фабрике се може доћи без блата, а до хотела с лековитим блатом мора се проћи кроз блато.

У препоруци неупућеном, незнаном и незваном туристи пише и да овдашња вода има лековита својства, као и блато. То потврђују Лепосава Папић из оближњег села Ракаре, Славко Недић из Љига и Његован Бошњаковић из Голупца код Ваљева који су баш овде излечили разне бољке. Увек се враћају лековитом блату "са снажним терапеутским дејством на кожу и цео организам". Вода у базену је препоручљива, али већ у ваздуху на улазу у свлачионицу и под туш, неподношљиво мирише хлор да човек једва чека да изађе на свеж ваздух. Само прстом сам такнуо воду: језа, хладно. Коме овде прија брчкање и пливање? Има деце која скачу и вичу.

Замерке и похвале

Из угла пришуњаног туристе могу се наћи замерке на хотел, обновљен 1989. године. Али и похвале. На портирници љубазна службеница даје упутства о кућном реду и ценама (пун пансион 1.800, полупансион до најмање три дана – 1.500 динара. Ако је некоме три дана много, платиће још 300 динара). И, шта ће добити за те паре?

Уметнички дојам је на први поглед упечатљив. Сви ходници, огроман ресторан и кафе-бар, начичкани су сликама разних уметника чија су дела овде изложена на увид гостима. Стална поставка велике изложбе. Највише је пејзажа. Има и портрета српских војсковођа, између којих и келнер изгледа важније; не  пита за здравље јуначко, нити да ли гости нешто пију, просто сручи чорбу у тањир и оде. Ако се гост осврне по ресторану, приметиће да овде нико ништа нити наручује нити пије. Само се једе. Демократски изабереш данас шта ћеш јести сутра – шпагете миланезе или пилећи батак, па одлучи. Келнер се не меша, нити пита, нити хита. За малу плату мора послуживати гомилу деце, стараца, болесних и здравих, оних на лечењу и оних који су дошли тек мало да се одморе.

Собе у хотелу нису лоше и могле би одговарати реклами да "задовољавају натпросечне укусе", јер поред телевизора и фрижидера, има и топле воде, а о хигијени се води рачуна. Гостима се, усред Шумадије, за доручак нуди млеко у праху уместо правог крављег млека.

Најважнији бренд

Туристи, као што се поручује, могу посетити и историјска места у околини. Недалеко је Сувобор, али и Равна гора, а у родном месту војводе Живојина Мишића, Струганику, продаје се плочасти кречни камен за фасаде, ентеријере, чесме, фонтане и тргове. Кажу да је овим каменом поплочана и чувена Бечка опера. Понекад тај камен кроз стакло аутомобила добија зеленкасти одсјај. Домаћини на путу према Равној гори продају нарамке (кубике) правилно исечених дрва за огрев, сир, кајмак, орахе, али најважнији "бренд" је камен. Од Пролећне и Београдске улице у Горњој Топлици према Мионици пут је савршен, али када скреће према подручју познатом по Равногорском покрету, није за туристичку препоруку.

Синусоидна трака друма испрекидана је рупама, таман толико да гуме сваког часа могу да страдају, као и мање пажљиви возачи. Јер, поред кривина горе-доле на непрегледној и преуској линији, прети често и амбис. Никаквог знака упозорења. Једини путоказ прекривен је четинарима, можда га мештани и виде, али онај ко не зна где је скривен, тешко ће га уочити.

На Равној гори нигде никог. Не ради ни црква, ни маузолеј, а код споменика Дражи Михајловићу стајао сам једини, одметнут и од љубитеља и од мрзитеља ове историјске личности. Споменик није постављен наврх брда, одакле се види цела Шумадија, ваљевске планине и Копаоник, у даљини.

На том месту стојим и гледам Србију усред предизборне тишине. Док Европом хара зли ветар Кирил, српским усевима и скијашима недостаје снег.