Стари плешу, млади седе и чекају

Да је по законима природе, наши балетски играчи би, као већина у свету, ишли у пензију одмах после четрдесете. Али, овде је друкчије: мора се дочекати педесета. И тако, док неки растежу године, нове генерације приморане су да чекају своју прилику. Неретко узалуд!

Тамара Антонијевић-Спасић, солисткиња Балета Народног позоришта у Београду, испричала нам је како у својој 45. години тек повремено игра, и то споредне улоге које често нису стриктно балетске, већ и глумачке. Она је само једна од 25 таквих у овој кући који више нису у стању да заиграју као некад, али су и даље запослени као активни плесачи – и чине око четвртину балетског ансамбла Народног позоришта.

„Не могу више да играм улоге из класичног репертоара. Могу само оне које не захтевају превелику издржљивост, али таквих је мало”, изјавила је за портал Балкан инсајт Тамара Антонијевић-Спасић.

У уговору који је потписала док су на снази били закони Југославије стајало је да ће стећи право на пензију након 23.5 година играња. Овај закон је, међутим, замењен новим 1996. године и очекиване бенефиције су нестале: пензионер није могла бити док не напуни 50 година. Нови закон (2003) додатно је подигао старосну границу за пензионисање на 53 године живота. Тај број је 2005. опет смањен на 50, изједначавајући тако балетске уметнике с пилотима, рударима или инструкторима падобранства.
Удружење балетских уметника Србије дуго инсистира на томе да им се омогући рано пензионисање, по светским стандардима, након 20 година извођачког рада. Траже да се закон измени и да плесачи кад зађу у године на време узму своје пензије, евентуално започну неке нове каријере, а да се у позоришту створи више простора за младе балетске уметнике. С овим се не слажу у Министарству рада Србије, тврдећи како балетски уметници већ имају све могуће привилегије које им припадају по закону, те да њихови проблеми не могу бити решени раним пензионисањем, већ само преквалификацијом или преусмерењем на неки други посао.

Константин Костјуков, бивши директор и звезда Балета Народног позоришта, сматра да се Министарство рада натеже око мизерних новчаних износа: „Ово није професија хиљада људи чије би пензионисање представљало терет за буџет. Спуштање старосне границе значило би пензионисање неких 20 балетских уметника (у Народном позоришту) прве године, а после би тај број износио петоро или шесторо годишње”, наглашава он.

С друге стране, балетски уметници обично и немају квалификације за неке друге послове. Рано улазе у своју професију, а због свакодневних напорних вежби и проба, већина се посвети искључиво плесу. Тамара Антонијевић-Спасић признаје да јој је било тешко да истовремено вежба и дипломира историју уметности због нимало лаког дневног режима. Соња Лапатанов, председница УБУС-а, напомиње да је премало других послова у оквиру позоришта који би могли да апсорбују неактивне играче.

– Играти после четрдесете није баш паметно ни са становишта естетике – вели она. – Нико не жели да гледа уметнике престаре за балет како се муче на сцени. Знају то јако добро и кореографи од којих очекују улоге. Осим тога, у том добу повећан је и ризик да се повредите. Најчешће повреде на раду играча у годинама су: крива кичма, ишијас, повреде колена и кукова, истегнуте тетиве, покидани лигаменти, уштинути нерви... Мушкарци посебно имају проблеме с лумбалним делом кичме, јер подижу своје партнерке, а оне с играњем на прстима.

Константин Костјуков већ је платио цену те игре у четрдесетим. Када је прошле године искидао Ахилову тетиву подвргнут је операцији, после му је нога била недељама у гипсу, а чим се опоравио... морао је поново у салу и на сцену. Он иначе мисли како је ово постојеће стање лоше и за балет и за државни буџет. „За државу је скупље ако плаћа људе који не раде годинама. Расипа се новац који би се могао употребити за следећу генерацију играча. Уместо да играју у својој земљи неки млади приморани су да посао потраже у иностранству”, каже првак Београдског балета.

Нашим Законом о култури, из 2009. године, направљени су извесни покушаји да се штошта у вези с овом ситуацијом промени, али у пракси то се није остварило пошто се сукобило са Законом о раду што је потврђено у истраживању које је недавно спровела Балканска истраживачка мрежа. И тако се ова игранка са законима наставља, то дуго путовање до оног некадашњег бенефицираног радног стажа, за добро и одлазећих и на сцену долазећих играча. А све у корист уметности, и публике, разуме се!

Димитрије Буквић