Фестова мешана салата

И овогодишњи Фест је велика филмска мешана салата чије ћете поједине састојке са лакоћом појести, али да је целу савладате и сварите – нема шансе.

 И на овогодишњој београдској филмско-комерцијалној ревији, у ударним терминима, доминирају филмови које су наши дистрибутери још ономад откупили за приказивање у нашим биоскопима (ево, рецимо, Мегаком на Фесту има чак 13 својих филмова), али им је лакше, згодније и исплативије било да сачекају, па да од Феста добију и издашни фестивал фи ( новчана накнада за приказивање) и проценат од продатих улазница и добру рекламу.

 Филмове које су, на пример, покуповали још током прошлогодишњег Канског фестивала могли су, попут других европских дистрибутера, правовремено да прикажу у биоскопима. Могли, али нису, јер би у том случају морали да потроше своје паре и на велику промоцију, а процене су им увек такве да се сведу на чувену дистрибутерску реченицу: „зарада на биоскопским благајнама неће нам вратити уложено“.  Другим речима, приказивање филмова са „историјском дистанцом“ од девет месеци на београдском Фесту, за дистрибутере је чиста „сигурица“. С једним ударцем, све муве! И јаре и паре.

 Добро је и Фесту, јер се стиче утисак да његов подгрејани концепт звани фестивал фестивала и не би могао да преживи да није дистрибутера, а ни селектори не морају претерано много да замарају главу за главни програм. Добро је и публици ( у Дирекцији Феста кажу да су готово све пројекције распродате), она на једном месту и на великом платну ( а не на кућном компјутеру) може да види све што жели. Укључујући и велики број филмова номинованих за Оскара, што је још једна од омиљених Фестових „мишоловки“ за гледаоце. Сада само због временске разлике треба сачекати још мало, па сазнати да ли је код већине чланова Америчке академије за филм победио патриотизам те је награђен Александар Пејн за „Потомке“ или ће Оскар за најбољи филм ипак отићи у руке Французу, Мишелу Азанависијусу за „Артисту“, у нас преведеног као „Глумац“или ће бити изненађења.

Има се и на овом Фесту свега и свачега видети. Приказивање двоипочасовног Маликовог филма „Дрво живота“, а одмах потом и двочасовног Сорентиновог „Ово мора да је то место“, у ноћи свечаног отварања 40. Феста, показало се и није био баш најсрећнији избор. Радни Београђани су у петак вече у Сава центар, онако уморни, морали да стигну већ у 19 сати, да затим присуствују двадесетпетоминутној церемонији отварања с којом је обележен и значајан јубилеј, па тек онда да се упусте у борбу са четири и по сата веома захтевних филмова. Јер, и претенциозни Маликов филм и разиграни и духовити Сорентинов филм, у којем је овај Италијан поново открио Америку ишавши повремено већ утабаним стазама Вима Вендерса, од гледалаца захтевају велики ангажман што је, уз фактор гледаочевог умора, немогућа мисија.

 Предлажем вам да не прескочите филмове „Хабемус папам“ („Имамо папу“) Нанија Моретија, „Авр“ Акија Каурисмакија и „Дечак са бициклом“ браће Дарден, да се повремено „одлепите“ од холивудских филмова и главног програма и погледате по нешто и у паралелним секцијама. Рецимо, дански „Вулкан“, канадски дебитантски „Продавац“ или словачко-чешког „Цигана“.

 И што је најважније – немојте себи ускратити шансу ни за први ни за поновни сусрет са филмовима Јиржија Менцла и Питера Богдановича! Погледати њихове фимове и схватити с каквом лакоћом издржавају проверу протеклог времена, како ни трунку нису изгубили од свог квалитета и значаја, најзначајнији је домет који нуди овогодишњи Фест.