Festova mešana salata

I ovogodišnji Fest je velika filmska mešana salata čije ćete pojedine sastojke sa lakoćom pojesti, ali da je celu savladate i svarite – nema šanse.

 I na ovogodišnjoj beogradskoj filmsko-komercijalnoj reviji, u udarnim terminima, dominiraju filmovi koje su naši distributeri još onomad otkupili za prikazivanje u našim bioskopima (evo, recimo, Megakom na Festu ima čak 13 svojih filmova), ali im je lakše, zgodnije i isplativije bilo da sačekaju, pa da od Festa dobiju i izdašni festival fi ( novčana naknada za prikazivanje) i procenat od prodatih ulaznica i dobru reklamu.

 Filmove koje su, na primer, pokupovali još tokom prošlogodišnjeg Kanskog festivala mogli su, poput drugih evropskih distributera, pravovremeno da prikažu u bioskopima. Mogli, ali nisu, jer bi u tom slučaju morali da potroše svoje pare i na veliku promociju, a procene su im uvek takve da se svedu na čuvenu distributersku rečenicu: „zarada na bioskopskim blagajnama neće nam vratiti uloženo“.  Drugim rečima, prikazivanje filmova sa „istorijskom distancom“ od devet meseci na beogradskom Festu, za distributere je čista „sigurica“. S jednim udarcem, sve muve! I jare i pare.

 Dobro je i Festu, jer se stiče utisak da njegov podgrejani koncept zvani festival festivala i ne bi mogao da preživi da nije distributera, a ni selektori ne moraju preterano mnogo da zamaraju glavu za glavni program. Dobro je i publici ( u Direkciji Festa kažu da su gotovo sve projekcije rasprodate), ona na jednom mestu i na velikom platnu ( a ne na kućnom kompjuteru) može da vidi sve što želi. Uključujući i veliki broj filmova nominovanih za Oskara, što je još jedna od omiljenih Festovih „mišolovki“ za gledaoce. Sada samo zbog vremenske razlike treba sačekati još malo, pa saznati da li je kod većine članova Američke akademije za film pobedio patriotizam te je nagrađen Aleksandar Pejn za „Potomke“ ili će Oskar za najbolji film ipak otići u ruke Francuzu, Mišelu Azanavisijusu za „Artistu“, u nas prevedenog kao „Glumac“ili će biti iznenađenja.

Ima se i na ovom Festu svega i svačega videti. Prikazivanje dvoipočasovnog Malikovog filma „Drvo života“, a odmah potom i dvočasovnog Sorentinovog „Ovo mora da je to mesto“, u noći svečanog otvaranja 40. Festa, pokazalo se i nije bio baš najsrećniji izbor. Radni Beograđani su u petak veče u Sava centar, onako umorni, morali da stignu već u 19 sati, da zatim prisustvuju dvadesetpetominutnoj ceremoniji otvaranja s kojom je obeležen i značajan jubilej, pa tek onda da se upuste u borbu sa četiri i po sata veoma zahtevnih filmova. Jer, i pretenciozni Malikov film i razigrani i duhoviti Sorentinov film, u kojem je ovaj Italijan ponovo otkrio Ameriku išavši povremeno već utabanim stazama Vima Vendersa, od gledalaca zahtevaju veliki angažman što je, uz faktor gledaočevog umora, nemoguća misija.

 Predlažem vam da ne preskočite filmove „Habemus papam“ („Imamo papu“) Nanija Moretija, „Avr“ Akija Kaurismakija i „Dečak sa biciklom“ braće Darden, da se povremeno „odlepite“ od holivudskih filmova i glavnog programa i pogledate po nešto i u paralelnim sekcijama. Recimo, danski „Vulkan“, kanadski debitantski „Prodavac“ ili slovačko-češkog „Cigana“.

 I što je najvažnije – nemojte sebi uskratiti šansu ni za prvi ni za ponovni susret sa filmovima Jiržija Mencla i Pitera Bogdanoviča! Pogledati njihove fimove i shvatiti s kakvom lakoćom izdržavaju proveru proteklog vremena, kako ni trunku nisu izgubili od svog kvaliteta i značaja, najznačajniji je domet koji nudi ovogodišnji Fest.