Џемо се враћа у Башаид

Башаид – Баш ме брига за Бориса и Хашима, само да еври и динари има. Ова мантра регионалног прагматизма Џемаила Чочаја, садржи и фусноту да не кажем пахуљицу: „Живим од бурека и хлеба, политика мени ама баш не треба!”.

Прошло је 13 година. Џемаил Чочај, Албанац из Призрена, поново се враћа у Башаид.

– Ово село прихвата свакога. Па мене су, рођеног Пожаревљанина, изабрали за председника – каже шеф Месне заједнице Зоран Петровић, док ћаскамо у његовој канцеларији.

Дошао сам у Башаид да направим причу о црном и несрећном Ђорђији Ђоровићу и његовој шесточланој породици, избеглој са Косова, који су се овде скрасили и купили кућу – кад, на врата куца Џемаил.

– Улази, Џемо, брате мој. Ево га, још једна избеглица – поздрављају се и љубе – грмаљ Зоран и ониски, савршено одевени седокоси човек у оделу. Да је ово 1945, били би идеални дублери Боре и Рамиза.

Џемо, тако га зову Лалоши, напустио је Башаид једног априлског јутра 1999. године, када су бачене каменице на кућу у којој је живео са женом, сином, двојицом браће и једном снајом. Срећом, само су прозори разбијени. Главе су остале читаве.

– Пусти то сада. Нико није крив. И никада никоме нисам замерио за то. Нато бомбе су нам свима падале на главу. Само сам се спаковао и отишао за Призрен. Али моја два брата, заједно са моја два сина, су све време остали да раде у пекари у Кикинди – прича Џемаил (51). 

У Призрену граду је, међутим, пекарска конкуренција изузетна, има око 150 радњи и Џемо је одлучио да се врати међу равничаре. Ионако их сматра својима.

– Него шта него да ћеш да нам дођеш. Ионако си наш Лалош – отвара Зоран флашу „балантајнса” за добродошлицу. Кренули су од вискија, завршили са причама о врућем хлебу, кифлама и буреку, којима је Џемо снабдевао суседна севернобанатска села.

У Војводину је стигао 1988. године, као део албанске колоније, који су, попут Македонаца, ширили пекарски ноу хау, отварајући своје радње широм бивше СФРЈ. У Башаиду је Џемо отворио пекару другог или четвртог маја 1996. године – „Бог да ме убије, не могу да се сетим”.

– Пролазим малопре селом, поред киоска. Кад, излази жена и виче: „Џемо, ти си?”. Не заборављају се људи тако лако. Био сам пре неки дан у СУП-у у Кикиндa. Видим на шалтеру полицајца из Ораховца, избеглицу. Препознасмо се, па одосмо у кафану на пиће, да се испричамо. Он ме сликао за личну карту и пасош – смеје се Џемо тој игри судбине, па вади на сто своја лична документа: српски пасош, српску и косовску личну карту…

Долазио је често Џемо у равницу за последњих 13 година, свраћајући у престоницу. Његов брат од стрица има одличну пекару недалеко од фабрике ИМТ-а на Новом Београду. Трактори ће можда отићи на отпад транзиције, али бурек фамилије Чочај сигурно не.

– Отворио бих ја пекару и у Београду, али су локали за изнајмљивање сада јефтинији у Башаиду. Криза је, а и Београд је још скуп ко ђаво. Јер, мени је свеједно да ли печем овде или у Призрену. Радио сам ја на почетку каријере и у Кањижи, око годину и по дана, али није то права ствар. Тамо се људи мање друже, кажу ти „здраво” само у пекари, и то је то. А ја волим да изађем и у кафану – исповеда се кандидат за још једног Лалу.   

Главнокомандујући села, Зоран, понавља:

– Кажем ја, гостољубиво је ово село. У Башаиду постоје већ две пекаре. Једну држи Албанац са Косова, а другу Србин, избеглица из Хрватске. Сада се враћа и Џемаил! Ајде, нађите ми у неком другом месту овакву комбинацију – препоручује Зоран.

Џемо је, међутим, неколико дана размишљао да ли да своју исповест подели са нама.

– Луда времена – мислио се.

Јуче смо се чули телефоном. Још је у Башаиду. Нашао је локал и поручио:

– Нек иде прича, нек иде живот.