Džemo se vraća u Bašaid

Bašaid – Baš me briga za Borisa i Hašima, samo da evri i dinari ima. Ova mantra regionalnog pragmatizma Džemaila Čočaja, sadrži i fusnotu da ne kažem pahuljicu: „Živim od bureka i hleba, politika meni ama baš ne treba!”.

Prošlo je 13 godina. Džemail Čočaj, Albanac iz Prizrena, ponovo se vraća u Bašaid.

– Ovo selo prihvata svakoga. Pa mene su, rođenog Požarevljanina, izabrali za predsednika – kaže šef Mesne zajednice Zoran Petrović, dok ćaskamo u njegovoj kancelariji.

Došao sam u Bašaid da napravim priču o crnom i nesrećnom Đorđiji Đoroviću i njegovoj šestočlanoj porodici, izbegloj sa Kosova, koji su se ovde skrasili i kupili kuću – kad, na vrata kuca Džemail.

– Ulazi, Džemo, brate moj. Evo ga, još jedna izbeglica – pozdravljaju se i ljube – grmalj Zoran i oniski, savršeno odeveni sedokosi čovek u odelu. Da je ovo 1945, bili bi idealni dubleri Bore i Ramiza.

Džemo, tako ga zovu Laloši, napustio je Bašaid jednog aprilskog jutra 1999. godine, kada su bačene kamenice na kuću u kojoj je živeo sa ženom, sinom, dvojicom braće i jednom snajom. Srećom, samo su prozori razbijeni. Glave su ostale čitave.

– Pusti to sada. Niko nije kriv. I nikada nikome nisam zamerio za to. Nato bombe su nam svima padale na glavu. Samo sam se spakovao i otišao za Prizren. Ali moja dva brata, zajedno sa moja dva sina, su sve vreme ostali da rade u pekari u Kikindi – priča Džemail (51). 

U Prizrenu gradu je, međutim, pekarska konkurencija izuzetna, ima oko 150 radnji i Džemo je odlučio da se vrati među ravničare. Ionako ih smatra svojima.

– Nego šta nego da ćeš da nam dođeš. Ionako si naš Laloš – otvara Zoran flašu „balantajnsa” za dobrodošlicu. Krenuli su od viskija, završili sa pričama o vrućem hlebu, kiflama i bureku, kojima je Džemo snabdevao susedna severnobanatska sela.

U Vojvodinu je stigao 1988. godine, kao deo albanske kolonije, koji su, poput Makedonaca, širili pekarski nou hau, otvarajući svoje radnje širom bivše SFRJ. U Bašaidu je Džemo otvorio pekaru drugog ili četvrtog maja 1996. godine – „Bog da me ubije, ne mogu da se setim”.

– Prolazim malopre selom, pored kioska. Kad, izlazi žena i viče: „Džemo, ti si?”. Ne zaboravljaju se ljudi tako lako. Bio sam pre neki dan u SUP-u u Kikinda. Vidim na šalteru policajca iz Orahovca, izbeglicu. Prepoznasmo se, pa odosmo u kafanu na piće, da se ispričamo. On me slikao za ličnu kartu i pasoš – smeje se Džemo toj igri sudbine, pa vadi na sto svoja lična dokumenta: srpski pasoš, srpsku i kosovsku ličnu kartu…

Dolazio je često Džemo u ravnicu za poslednjih 13 godina, svraćajući u prestonicu. Njegov brat od strica ima odličnu pekaru nedaleko od fabrike IMT-a na Novom Beogradu. Traktori će možda otići na otpad tranzicije, ali burek familije Čočaj sigurno ne.

– Otvorio bih ja pekaru i u Beogradu, ali su lokali za iznajmljivanje sada jeftiniji u Bašaidu. Kriza je, a i Beograd je još skup ko đavo. Jer, meni je svejedno da li pečem ovde ili u Prizrenu. Radio sam ja na početku karijere i u Kanjiži, oko godinu i po dana, ali nije to prava stvar. Tamo se ljudi manje druže, kažu ti „zdravo” samo u pekari, i to je to. A ja volim da izađem i u kafanu – ispoveda se kandidat za još jednog Lalu.   

Glavnokomandujući sela, Zoran, ponavlja:

– Kažem ja, gostoljubivo je ovo selo. U Bašaidu postoje već dve pekare. Jednu drži Albanac sa Kosova, a drugu Srbin, izbeglica iz Hrvatske. Sada se vraća i Džemail! Ajde, nađite mi u nekom drugom mestu ovakvu kombinaciju – preporučuje Zoran.

Džemo je, međutim, nekoliko dana razmišljao da li da svoju ispovest podeli sa nama.

– Luda vremena – mislio se.

Juče smo se čuli telefonom. Još je u Bašaidu. Našao je lokal i poručio:

– Nek ide priča, nek ide život.