Допунски рад за програм вантелесне оплодње

Гинеколошко-акушерској клиници Клиничког центра Србије и Клиници за гинекологију и акушерство КЦ Војводине дозвољено је да у оквиру допунског рада обављају поступке вантелесне оплодње како би више парова могло да прође кроз овај медицински поступак ради добијања потомства. Владимир Чакаревић, из Министарства здравља, објаснио је за „Политику” да је направљена нова анализа потреба за вантелесном оплодњом и да је у плану да се од јуна овај програмпрошири и на КБЦ „Земун” и Општу болницу у Суботици.

– Донета је одлука да се ГАК-у КЦС-а и Клиници за гинекологију и акушерство Војводине дозволи да раде поступке вантелесне оплодње и у допунском раду. Још није стигла таква молба из ГАК „Народни фронт” и ГАК КЦ „Ниш”, а ако стигне, верујем да ће и њима то бити омогућено и да ће на тај начин бити превазиђена велика потражња парова за овом методом. Стигао нам је допис из Републичког фонда за здравствено осигурање да ГАК „Народни фронт” и ГАК КЦС-а нису у стању да приме више пацијената до јуна у редовном радном времену, јер су им капацитети пуни – каже Чакаревић.

Стручњаци процењују да око 300.000 парова у Србији има проблема са стерилитетом, а многима је једини лек одлазак на вантелесну оплодњу. О трошку државе, у четири здравствене установе, годишње би могло да се обави око 1.400 поступака вантелесних оплодњи, а чињеница је да највећа навала пацијената постоји у Гинеколошко-акушерској клиници Клиничког центра Србије и ГАК „Народни фронт”.

Др Зоран Станковић, председник Републичке стручне комисије за програм вантелесне оплодње, каже да ова комисија очекује појашњење колико би били максимални капацитети болница које су укључене у програм.

– Чини се да неке клинике нису годинама успеле да повећају своје капацитете. Зато се тражи начин како би се то променило. Допунски рад ће подмирити потребе већег броја парова, а држава ће плаћати те процесе. Позитивно је што су капацитете повећале клинике у Нишу и Новом Саду. Може се догодити да се неком пару коме је Београд најближи град препоручи да оде на вантелесну оплодњу управо у Ниш или Нови Сад, како би мање чекали – истакао је др Станковић.

Иако се многи парови жале да дуго чекају да им лекари о трошку државе ураде вантелесну оплодњу, неки чак више од пола године, др Станковић тврди да у овом тренутку не постоји листа чекања у државним здравственим установама.

– Када неки пар дође у болницу, мора да прође читаву процедуру која подразумева да морају да се ураде бројне анализе. У року од шест месеци биће урађена вантелесна оплодња. То се не рачуна као чекање. Неки се питају због чега се приватне клинике не укључе у овај програм. Оне су биле ангажоване на тендеру да се ураде процедуре за 2.000 парова, а када је то испуњено, престао је да важи тај уговор. Колико сам ја упознат, тренутно није у плану ново расписивање тендера за њих – нагласио је др Станковић.

У Републичком фонду за здравствено осигурање, који за осигуранике наше земље плаћа поступке вантелесне оплодње, кажу да ће, уколико то буде неопходно, испоштовати процедуру и укључити и приватни сектор како би што више парова могло да добије могућност да на овај начин остави потомство. На сајту ове установе наводи се које папире морају да прибаве парови како би се укључили у овај програм, али и да је, уколико осигураном лицу процес вантелесне оплодње не почне у року од највише шест месеци од датума заседања комисије за ВТО, здравствена установа у обавези да писаним путем образложи

пару због чега није започео процес у предвиђеном року.

Данијела Давидов-Кесар

-----------------------------------------------------------

Досад рођено више од две хиљаде беба

У последњих пет година вантелесном оплодњом рођено је више од 2.000 беба, а резултати успешности код нас су на нивоу осталих земаља и износе од 20 до 25 одсто. Парови најчешће морају на вантелесну оплодњу због оштећења јајовода или њиховог одстрањивања, постојања ендометриозе трећег или четвртог степена развоја, поремећаја функције јајника, мушког узрока неплодности и тежег поремећаја сперматогенезе, непознатог узрока неплодности које траје дуже од три године, као и поремећаја такозваног цервикалног фактора, ако неплодност траје дуже од две године.