Брак филма и политике

У време док Ормуским пролазом звецка оружје, а под слутњом америчко-иранског рата цена барела скаче, Оскара за најбољи страни филм Америчка филмска академија доделила је иранском делу „Развод: Надер и Симир” Ашгара Фархадија. Овај чин јесте био политички мотивисан, међутим, награђени филм то и заслужује.

Оскар за Иран је дошао у тренутку када су израелски званичници најавили да неће упозорити САД, унапред, ако се одлуче на удар на иранска нуклеарна постројења. Такав став наговештава да ће састанци председника САД Барака Обаме с израелским лидерима наредних дана у Белој кући бити напети. Иако Техеран понавља да је њихов програм мирнодопски и да не производе наоружање, Израел, као и већи део Запада, оптужује Иран да користи тај програм да би направио бомбе јер страхује да би оне биле употребљене против јеврејске државе.

Док врх Израела страхује, тамошњи гледаоци упротекла два дана напунили су биоскопе како би видели зашто је ирански „Развод” тријумфовао. За то време, медији у Ирану доливају уље на ватру извештајима да је Оскар победа иранске културе, а неки злобно указују да је „Развод” поразио израелску „Фусноту”.

Уз маркетиншки утицај продуцената и америчког дистрибутера (према анализама холивудске штампе, често се у кампању за трку за позлаћену статуу улаже и до милион долара), политички мотивисан Оскар за најбољи страни филм додељен је 2002. филму „Ничија земља”, што је била подршка БиХ. Ова антиратна драма Даниса Тановића тада је победила популарни и награђивани филм „Чудесна судбина Амелије Пулен”. А 2010. чланови академије изгласали су да Оскар за најбољи филм припадне „Катанцу за бол”, драми о траумама америчких демонтера мина у Ираку, победивши тако један од најисплативијих филмова свих времена „Аватара”.

Амерички филмски радници увек су против рата који САД воде у свету, и не треба да чуди њихово противљење таквој политици. Још се препричавају говори Мајкла Мора (награђен за документарац „Куглање за Колумбајн” 2003) и Шона Пена (2004. овенчан Оскаром за главну ролу у „Мистичној реци”), када су обојица рекли „не” Џорџу Бушу млађем. Од тада, пренос доделе позлаћене статуете емитује се за закашњењем од два минута.

Уз глас против рата, доделом Оскара „Разводу” америчка академија послала је и поруку Ирану да ће да се бори за еснаф. За разлику од Ирану проблематичних – редитеља Џафара Панахија (у кућном притвору) и глумице Марзијех Вафамехр (у затвору), Фархади је успевао да избегне сукоб са иранским конзервативним цензорима.

Иако је „Развод” модерна несентиментална драма о Иранки која жели да се разведе од супруга јер он не жели да се са њом пресели у иностранство, Фархади је на 84. додели Оскара био помирљив. У говору захвалности мудри редитељ је нагласио да је жеља његове земље да доприноси свету другачије, а не геополитичким тензијама око нуклеарног програма. Фархади је то већ учинио – добрим филмом.