Учитељи као проналазачи

У Педагошком музеју у Београду припрема се стална поставка експоната и докумената који сведоче о школству код Срба, од почетка развоја писмености па све до осамдесетих година 20. века. Изложба треба да буде отворена ове године, када се обележава 111 година постојања поменуте установе.

Школски музеј, како се првобитно звала ова институција, основан је 1896. године. Основало га је Учитељско удружење Србије на свечаности у Школи код Саборне цркве, садашњој Основној школи "Краљ Петар Први". Идеју о оснивању музеја дао је на годишњој скупштини Друштва учитеља Димитрије Путниковић који је и сам био учитељ, али и писац уџбеника и сарадник бројних часописа. У поднетом реферату објаснио је да је једна таква установа неопходна како би се на једном месту прикупљале све информације значајне за рад учитеља и основних школа.

Мушки и женски ручни рад

– У то време ту су се прикупљала и нова учила, уџбеници и радови ученика и учитеља. И то не само најбољи, већ и они лошији. Учитељи су сами правили многа наставна средства. Изумели су и направили, рецимо, разне типове рачунаљки. Били су иноватори – објашњава за наш лист Љиљана Станков, кустос у Педагошком музеју.

Она каже и да су у оно време многа учила учитељи и њихово сталешко удружење, па тако и Школски музеј, добили из иностранства. Дародавци су била министарства просвете Аустроугарске, Немачке, Италије. Чак су шведски просветни инспектори слали извештаје о стању школства у тој скандинавској земљи. Музеју су примерке одштампаних уџбеника достављале издавачке куће из Беча и Прага. Слале су и најновија наставна средства.

– Добијали су и планове и цртеже школских зграда, дворишта. Од свих тих докумената и учила стваране су изложбе, па су тако сви учитељи могли да виде како се ради у другим школама, срединама, земљама. Крајем 19. века настао је веома јак покрет за увођење ручног рада као предмета у школе. Тај подстицај је управо стигао из Шведске. Ручни рад се делио на мушки и женски. Предмете од дрвета, картона правили су дечаци, а девојчице су плеле, везле – прича наша сабеседница.

Она напомиње да су у почетку ђачке радове и уџбенике Музеју слале само основне школе, али убрзо су то почеле да чине и средње школе. Тако је формирана позамашна збирка и већ 1898. године приређена је и прва изложба у Музеју. Ту поставку посетило је око две хиљаде ученика и неколико стотина учитеља.

Први управитељ Школског музеја био је управо Димитрије Путниковић. Одмах су му додељена и два помоћника, учитељ Срећко Стевановић и учитељица Савка Радичевићева. Све то показује да се још у оно време у Србији водило рачуна о томе да у управи Музеја буду заступљени и мушкарци и жене. А учитељица Савка је после била школски инспектор. Она је заправо била прва жена на месту просветног инспектора на нашим просторима.

Сведочанства о књижицама

Школски музеј је делио судбину школства, када је реч о материјалним недаћама. Сељакао се из зграде у зграду све до Другог светског рата. Био је, рецимо, смештен у школи на западном Врачару, па у школи у Дунавском крају, па на источном Врачару, затим у школи код Саборне цркве. Потом у Учитељском дому, у основним школама "Свети Сава" и "Краљ Александар" и у Другој мушкој гимназији.

– Школски музеј 1960. године мења име у Педагошки. А 1969. године пресељава се у зграду у Узун-Мирковој улици где се и сада налази. Ту је ову установу сместио град Београд, с обзиром на то да је Музеј из "руку учитеља" прешао у надлежност града. У овој згради је некада била реалка. Претходно је то заправо била кућа Цветка Рајовића, управитеља вароши београдске. То је најстарија сачувана зграда урађена у класицистичком стилу. Пројектант је Франц Јанке који је пројектовао и Саборну цркву. Цветко Рајовић је после неког времена кућу продао држави, а она је 1865. ту отворила прву реалку – објашњава Љиљана Станков.