И локал има своју периферију

Општина, по дефиницији, представља мање локално подручје на ком грађани преко непосредно бираних локалних власти управљају јавним пословима од непосредног заједничког интереса. Већ се у овој дефиницији истиче могућност грађана да дефинишу заједнички интерес.

Да би ово функционисало у пракси неопходна је добра организација општине која значи правилан баланс између броја становника, њихових потреба, површине, распоређености институција и пословних објеката. Важан фактор при организацији општине су и географске карактеристике подручја, положај насеља, саобраћајна повезаност и удаљеност од центра, односно општинских институција. Коначно, код територијално великих општина које карактеришу велике разлике у концентрацији становништва и постојање урбаних и руралних насеља, теже се долази до одлука којима ће бити задовољене потребе свих грађана. Једнообразне одлуке које делују на различитим подручјима и са различитим потребама становништва не могу бити ефективне у целој општини.

Због тога, када током година дође до неких од поменутих промена које угрожавају квалитет управљања на локалном нивоу и демократичност (у смислу једнаких услова и доступности јавних сервиса), а постоје услови за одрживост нове општине, онда је треба формирати. На пример, у београдској општини Палилула живи око 200.000 становника, само последњих година број се повећао за 40.000. Свега око десет одсто територије се налази у урбаном делу града а ту је истовремено и највећи број општинских институција и сервиса, док је насеље Дунавац чак око 30 километара удаљено од административног центра општине у Таковској улици.

Теоријски, могло би се добро управљати и у оваквом систему али би то захтевало сложене механизме одлучивања и спровођења одлука, чему локални политичари у Србији и нису баш склони. Поред тога, упитајмо се на кога ће они више обраћати пажњу: да ли на потребе грађана у урбаном делу града који су близу и институција и медија и где је знатно видљивије како се управља на локалу, или на потребе грађана у приградским или сеоским насељима десетинама километaра удаљених од центра града, где решавање проблема није толико медијски „звучно”? У овако реално сагледаној ситуацији, једино решење је да се свако бори за себе, односно да се формира нова општина помоћу које једна кохерентна целина и групација грађана може боље да заступа своје интересе.

Намеће се и питање да ли формирање нове општине значи нове трошкове? Одговор је не, због тога што се постојећа администрација и јавни приходи и трошкови деле. Дакле, формира се нова администрација, али се и смањује стара. Ово се неће десити ако политичари на локалном нивоу не желе да смање администрацију због својих људи у њој. Али ту је на делу нешто што се зове „партијски интерес изнад свега”.

На крају, остаје да се све ово сагледа и из угла политичара и предизборне кампање. С обзиром на нашу политичку културу и свест „мирне душе” можемо рећи да ће политичар спровести пре свега ону акцију у којој ће моћи да се прикаже као ,,главни јунак”. Уколико тога нема, без обзира на то колико је нека идеја добра за грађане, највероватније за њу неће бити много интересовања. Стварање нових општина и прича о децентрализацији данас је битан сегмент политичких програма пред наступајуће изборе. Међусобне критике политичара нису толико усмерене на то шта се предлаже већ ко предлаже. Има замерки да поједине странке користе ову тему као један од изборних адута. Али шта има у томе лоше?! Свака странка има право да заступа што мисли да је потребно овој земљи. Ако се ради само о манипулацији зарад добијања гласова онда ваљда треба да се појави друга странка – опонент која ће да укаже на манипулацију и изнесе свој предлог решења. Какогод, најгоре је када проблем постоји а о њему се ћути!

Доцент на Факултету за европске правно политичке студије