Више од живота, мање од очекиваног

Одмах после промоције на Фесту од јуче су се на редовном репертоару наших биоскопа већ нашла три филма. И то филмови три велике редитељске легенде: Иствуда, Спилберга и Поланског.

Нови филм једног од последњих „холивудских диносауруса”, неуморног Клинта Иствуда, мрачнофасцинантна и изврсно снимљена загонетна драма, биографски је филм који са јаким политичким призвуком истражује јавни и приватни живот једног од најмоћнијих људи двадесетог века – Џона Едгара Хувера, креатора закона и делиоца правде у САД готово пола века.

Причу о човеку који је имао невероватну вољу за моћ и најприродније инстинкте за манипулацију полугама власти, али и скривени приватни живот којим је дуги низ година руководила доминантна мајка, Иствуд полако претвара и у причу о људским односима у којима влада игра моћи и надмоћи, страха и дивљења, гађења и поштовања. Али, и причу о Америци за време сурове владавине оснивача и вође ФБИ, током које се променило чак осам америчких председника, али не и Џеј Едгар. Он је сам себи био председник. 

Из филма „Крвопролиће”

Иствуд у филму „Џ. Едгар” у којем насловну ролу изврсно тумачи Леонардо ди Каприо, стрпљиво и детаљно гради психолошки профил најпознатијег светског антикомунисте и најчувенијег „ловца на комунистичке вештице”, откривајући проблематичан однос са мајком (Џуди Денч), необичну везу са верном секретарицом Хелен Генди (Наоми Вотс) и Клајдом Толсоном (Арми Хамер) који му је био много више од десне руке (љубавник), често завирујући и иза затворених Хуверових врата где су се чувале тајне које би уништиле слику о њему.

Иствуд пред гледаоце „истовара” и сву иронију овог необичног „самоправедног“ човека, који је био гори и од најсуровијих совјетских комесара против којих се борио, чија би приватност била мета истраге да је којим случајем била реч о било ком другом. Међутим, „Џ. Едгар” је и филм са маном. Проблем тог филма је у томе што је Иствуд отворио превелику тему, а онда је сажео у два сата. Тако су се неки делови Хуверове биографије (комунистичке „ломаче”) једноставно изгубили. Уз сву занимљивост, напетост, чак и едукативност овог филма, на крају ипак остаје утисак његове пренатрпаности.

По систему са Феста у биоскоп, пред гледаоце је стигао и нови филм славног Стивена Спилберга „Ратни коњ” (у овој години представља и „Авантуре Тинтина”), грандиозна и раскошна холивудска мелодрама са којом се овај аутор свим силама труди да исприча причу важнију од живота, константно рециклирајући самог себе и своје филмове са ратном тематиком.

Из филма „Ратни коњ”

За разлику од „Спасавања редова Рајана”, у новом Спилберговом филму главни покретач и носилац нарације, смештене у окружење Првог светског рата, није човек већ коњ. Људски протагонисти углавном су у споредним, епизодним улогама (Питер Мулан, Емили Вотсон...). Кроз причу о у ратном вихору изгубљеном и на крају нађеном коњу (како би се она заокружила, а гледалац доживео катарзу) и одрастању његовог младог британског власника, Спилберг одашиље већ напамет научене моралне поруке о окрутности рата, али и племенитости појединца који упркос свим ратним мукама истрајава на путу врлина, одржавајући хуманост и у екстремним ситуацијама (британски и немачки војник који упркос непријатељству заједно спасавају коња).

Први светски рат који је синоним за ратне страхоте, у Спилберговом филму није упечатљиво нити много уверљиво приказан, јер је много тога замагљено употребом раскошних кулиса, скупог екстеријера, грандиозних масовних (и компјутерски дорађених) сцена, артифицијелно дотеране фотографије иначе врхунског сниматеља Јануша Каминског (верни Спилбергов сарадник), чак и претерано романтичарске музике (Џон Вилијемс) у функцији подстрекивања емоција. Због свега тога „Ратни коњ” са собом носи и предозирану епику. О неприкривеном покушају манипулације са гледаочевим емоцијама да и не говорим. Нажалост, крајњи резултат је чиста патетика...

Уколико волите врцав хумор, паметне и изоштрене дијалоге, оригиналне идеје и надасве добру глуму, никако немојте пропустити у биоскопима филм „Крвопролиће” Романа Поланског. Реч је сјајној, готово камерној брачној трагикомедији, насталој према истоименом комаду палестинско-француске списатељице Јасмине Резе (изведен је и на Бродвеју), у којем „убитачно” дејствује глумачка четворка у саставу: Џоди Фостер, Кејт Винслет, Кристоф Волц и Џон С. Рејли.

Само у простору једне дневне собе и дела предворја стана и са само четири глумца – два брачна пара која договарају да превазиђу тучу својих малих синова, школских другара, а да се при том и сами понашају горе од сваког детета – Полански узлазном путањом гради фино згуснуту драму карактера, пуну филигранских обрта, комичних пасажа и добро написаних дијалога (Полански–Реза) који отварају широк простор за издашну и глумачку игру. Иако је по својој унутрашњој структури више театар него чист филм, „Крвопролиће” је од оне врсте дела иза чије се функционалне једноставности крије чврсто тројство: добар сценарио, режија и глума. Уживајте!