Бомбе за храну

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Америчка дипломатија је у релативно кратком року закрпила две важне рупе у Азији: прво су успостављени дипломатски односи са војном хунтом у Бурми, а судећи по јучерашњој вести, одшкринута су и врата за детант са „непоћудним” режимом Северне Кореје.

Споразум „бомбе за храну” постигнут у Пекингу – да Пјонгјанг замрзне развој свог нуклеарног арсенала, а да му Вашингтон испоручи 240.000 тона прехрамбене помоћи – већ је нешто виђено, таквих је било и раније, али је овога пута занимљив тајминг. Постигнут је, наиме, док још траје званична жалост за преминулим драгим вођом Ким Џонг Илом и први је значајнији спољнополитички потез његовог наследника, најмлађег сина Ким Џонг Уна.

Северна Кореја је, уз Индију, Пакистан и Израел, непозвани члан клуба поседника нуклеарног оружја, који је своју прву пробу обавио 2006. За разлику од политичке параноје коју последњих година изазивају такве намере Ирана, у севернокорејском случају није било претњи бомбардовањима, нити драстичних санкција, упркос томе што бомбе Пјонгјанга несумњиво угрожавају Јужну Кореју и Јапан, стратешке савезнике САД на Далеком истоку.

На дилему ко је попустио, да ли Вашингтон или Пјонгјанг, покушали су да у телеконференцијском брифингу одговоре два функционера Стејт департмента, чија се имена у оваквим приликама не наводе. Њихова оцена је да је споразум „важан, али ограничен”. Његова важност је у томе што је отворио врата да се преговарање настави, а ограниченост је у томе што може да се понови раније искуство: да га Северна Кореја, као и у неколико ранијих прилика, не испоштује.

Утисак је, међутим, да је овога пута таква опасност мања него раније. Прве анализе, наиме, указују на заинтересованост севернокорејске елите да обезбеди што повољније услове за мирну транзицију у врху власти, па је оно што је на другој страни теразија – америчка помоћ у храни – у том погледу веома важно.

Тиме се потврђује и стари закључак: да је Северној Кореји нуклеарно оружје потребно пре свега као преговарачки адут, којим обезбеђује уступке Америке, док истовремено обезбеђује опстанак ригидне, по много чему стаљинистичке власти.

У најновијем споразуму има и неколико новитета који наговештавају да је он вероватно само почетак једног дуготрајног процеса чији је крајњи резултат – отварање и нормализација веома изоловане земље од 24 милиона становника и са армијом од преко милион војника – колико жељен, толико и неизвестан.

Северна Кореја ће прво дозволити инспекцију својих плутонијумских постројења, али не и оних, прошле године обелодањених, која обогаћују уранијум. То веома отежава процене колики су њени стварни нуклеарни капацитети.

Америка се такође обезбедила: помоћ у храни неће више бити углавном у пиринчу и житарицама (што је досад завршавало у војним кантинама, а у неким случајевима и продавано у иностранству), већ ће то бити „прехрамбени додаци”: млеко у праху за бебе, протеински бисквити, уље и сличне намирнице. Пристизаће по 20.000 тона месечно у идућој години дана, уз, како се тврди, адекватан надзор.

Северна Кореја се обавезала и да ће споразум примењивати „док год траје дијалог”, што би могло да води и обнови шесточланих преговора, чији су учесници још и Кина, Јапан, Русија и Јужна Кореја, започетих још 2003.

Најновији заокрет је демантовао прогнозе да ће млади Ким настојати да се учврсти спољнополитичким провокацијама. Нови споразум показује да је он, или неко ко је власт иза престола, одлучио да је сврсисходнији пут којим се досад ређе ишло.