Bombe za hranu

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Američka diplomatija je u relativno kratkom roku zakrpila dve važne rupe u Aziji: prvo su uspostavljeni diplomatski odnosi sa vojnom huntom u Burmi, a sudeći po jučerašnjoj vesti, odškrinuta su i vrata za detant sa „nepoćudnim” režimom Severne Koreje.

Sporazum „bombe za hranu” postignut u Pekingu – da Pjongjang zamrzne razvoj svog nuklearnog arsenala, a da mu Vašington isporuči 240.000 tona prehrambene pomoći – već je nešto viđeno, takvih je bilo i ranije, ali je ovoga puta zanimljiv tajming. Postignut je, naime, dok još traje zvanična žalost za preminulim dragim vođom Kim Džong Ilom i prvi je značajniji spoljnopolitički potez njegovog naslednika, najmlađeg sina Kim Džong Una.

Severna Koreja je, uz Indiju, Pakistan i Izrael, nepozvani član kluba posednika nuklearnog oružja, koji je svoju prvu probu obavio 2006. Za razliku od političke paranoje koju poslednjih godina izazivaju takve namere Irana, u severnokorejskom slučaju nije bilo pretnji bombardovanjima, niti drastičnih sankcija, uprkos tome što bombe Pjongjanga nesumnjivo ugrožavaju Južnu Koreju i Japan, strateške saveznike SAD na Dalekom istoku.

Na dilemu ko je popustio, da li Vašington ili Pjongjang, pokušali su da u telekonferencijskom brifingu odgovore dva funkcionera Stejt departmenta, čija se imena u ovakvim prilikama ne navode. Njihova ocena je da je sporazum „važan, ali ograničen”. Njegova važnost je u tome što je otvorio vrata da se pregovaranje nastavi, a ograničenost je u tome što može da se ponovi ranije iskustvo: da ga Severna Koreja, kao i u nekoliko ranijih prilika, ne ispoštuje.

Utisak je, međutim, da je ovoga puta takva opasnost manja nego ranije. Prve analize, naime, ukazuju na zainteresovanost severnokorejske elite da obezbedi što povoljnije uslove za mirnu tranziciju u vrhu vlasti, pa je ono što je na drugoj strani terazija – američka pomoć u hrani – u tom pogledu veoma važno.

Time se potvrđuje i stari zaključak: da je Severnoj Koreji nuklearno oružje potrebno pre svega kao pregovarački adut, kojim obezbeđuje ustupke Amerike, dok istovremeno obezbeđuje opstanak rigidne, po mnogo čemu staljinističke vlasti.

U najnovijem sporazumu ima i nekoliko noviteta koji nagoveštavaju da je on verovatno samo početak jednog dugotrajnog procesa čiji je krajnji rezultat – otvaranje i normalizacija veoma izolovane zemlje od 24 miliona stanovnika i sa armijom od preko milion vojnika – koliko željen, toliko i neizvestan.

Severna Koreja će prvo dozvoliti inspekciju svojih plutonijumskih postrojenja, ali ne i onih, prošle godine obelodanjenih, koja obogaćuju uranijum. To veoma otežava procene koliki su njeni stvarni nuklearni kapaciteti.

Amerika se takođe obezbedila: pomoć u hrani neće više biti uglavnom u pirinču i žitaricama (što je dosad završavalo u vojnim kantinama, a u nekim slučajevima i prodavano u inostranstvu), već će to biti „prehrambeni dodaci”: mleko u prahu za bebe, proteinski biskviti, ulje i slične namirnice. Pristizaće po 20.000 tona mesečno u idućoj godini dana, uz, kako se tvrdi, adekvatan nadzor.

Severna Koreja se obavezala i da će sporazum primenjivati „dok god traje dijalog”, što bi moglo da vodi i obnovi šestočlanih pregovora, čiji su učesnici još i Kina, Japan, Rusija i Južna Koreja, započetih još 2003.

Najnoviji zaokret je demantovao prognoze da će mladi Kim nastojati da se učvrsti spoljnopolitičkim provokacijama. Novi sporazum pokazuje da je on, ili neko ko je vlast iza prestola, odlučio da je svrsishodniji put kojim se dosad ređe išlo.