Заводљива веза

У управо ојачаној међусобној вези, Европска унија и Србија су нашли и потврду својих, наравно асиметричних, заводљивости. У Бриселу је истакнуто да се показало да је ЕУ и даље врло привлачна, чим још неко жели да јој се придружи док она кризира, на шта су се надовезали београдски гласови да је до изражаја дошла и наша специфична атрактивност – кад нас је елитна заједница, усред грдних континенталних главобоља, прихватила као кандидата за освежавање њеног састава.

Као и код осталих врста доказивања заводљивости, и у овом случају је севало од комплимената, одбијања, прихватања, расхлађивања и загревања… Али, ради се о феномену крцатом стратешким оригиналностима, које ћу изнети у сажетом виду.

С нашег становишта, најважнијом ми се чине четири чињенице. Прво, статусом кандидата за чланство у ЕУ, Србија је себе, премијерно у новијој историји, дефинисала као земљу политичког запада. Друго, тако смо се, опет као ретко када, усагласили с непосредном околином, која јесте, или хоће да буде, део ЕУ. Треће, сада први пут овде постоји подршка страначке већине таквом курсу. Четврто, тежњу Србије за придруживање ЕУ, ниједна велика сила званично не оспорава (мада се чула опаска да „то не треба да иде на уштрб сарадње са Русијом”).

Из ове листе произлази да нам се међународни положај осетно мења. Па да, стога, предстоје важне промене и на унутрашњем и на спољном плану, под условом да превазиђемо навике и почнемо да примењујемо декларисано.

Начин и тренутак у којима је дошло до прихватања кандидатуре Србије, Европи су значајни из, такође, бар четири разлога. Прво, потврдила се као магнет који може да доведе до неопходне дозе сарадње и две „гвоздене” супротстављености какве су Београд и Приштина. Друго, за „магнетисање” је придобила САД, које су први пут нагнале Приштину на конкретна одступања од максималистичких захтева. Треће, показала је спремност да настави са омасовљењем чланства упркос „замору од проширења”. Четврто, утврђено је да, супротно почетној замисли за отклањање узрока и последица два светска рата, главну реч у Европи има Немачка.

Донекле парадоксално изгледа то што је после бриселског самита, јасније шта ЕУ и Србија треба да ураде (затегни-попусти) једна за другу, него шта треба да учине унутар себе. За обе је још загонетно, на пример, како да упоредо остварују два системска циља – „стезање каиша” и подстицај привредном развоју који треба да смањи забрињавајућу стопу незапослености и растуће бунтове.

Илити: како да се жеђ утоли испод заврнуте славине? Уверљиву одгонетку, поготову не једнодушну, нисам нашао, као ни многи други радозналци, у сијасет прелистаних написа и саслушаних изјава стручњака.

На два скупа у Београду (конференције у организацији Центра за спољну политику и Фондације Фридрих Еберт, и у занимљивом гостовању на Форуму за међународне односе Европског покрета у Србији) чуле су се опаске познавалаца да је неизвесније шта ће бити са ЕУ него с кандидатуром (пре него што је добијена) Србије за ЕУ. Испоставиле су се као тачне: Србија је постала кандидат за чланство у заједници која се реформише да би опстала и одолела растућој спољној конкуренцији.

Евроскептици немају, међутим, разлога за радост коју све упадљивије испољавају, у стилу „што горе за Европу то боље по нас”. Немачка канцеларка Ангела Меркел и један од њених претходника на тој функцији,  Хелмут Кол, упозорили су да је склад Европе – заштита од рата. Да се Европа није објединила можда бисмо и сада ратовали (произлази из интервјуа Меркелове за групу европских листова) а евро је створен као једна од превентивних мера против рата (Кол, у „Шпиглу”).

Можда су претерали. Али, не више од оних којима се не свиђа мир „пун недостатака”.

У ЕУ, и заједницама из који је израсла, није се разарало (а јесте изван ње, и на овим просторима) него се стварало. Ако, којим случајем, не опстану ни ЕУ ни евро, Европа ће опстати као заједница која се афирмисала – као миротворни, безбедносни, привредни и социјално најуравнотеженији фактор – знатно пре Уније и колективне валуте.

Лично сам задовољан што се приближавамо таквој заједници иако је она сада у кризи. Памтим, наиме, да је почетком 1970-их, када сам се запослио у „Политици”, наша редакција сурово „одозго” кажњавана зато што је била међу предводницима у покушајима приближавања Србије Западној Европи.

Један од најпопуларнијих репортера, Миро Радојчић, уобичајавао је да каже да је наш проблем то што смо „прерано у праву”. Ко зна „где би нам био крај”, да данас, четири деценије касније, нисмо тек на почетку…