Кандидатура у време кризе

Европски лидери су овог четвртка доделили Србији статус кандидата за улазак у Европску унију.

Честитам свим нашим грађанима на овом успеху. Он је пре свега плод њихове подршке захтевним реформама током највеће послератне светске кризе. Успех не треба величати. Кандидатура сама по себи неће решити наше привредне и социјалне недаће. Евроентузијазма ионако више нема. Међутим, успех не треба ни минимизирати. Позитивну препоруку министара спољних послова ЕУ сам дочекао у Рабату, у својству саветника Европске банке за обнову и развој, током састанака с мароканским министрима и гувернером. Вест је одмах одјекнула. Лидери те пријатељске земље су ми спонтано прилазили да би честитали на великом успеху Србије.

Шта добијамо статусом кандидата? Пре свега, од Марока до Јапана преко, наравно, Европе, послата је јака порука о стабилности Србије, њеном познатом стратешком правцу. Рејтинг агенције су почеле да пишу нове, позитивније, анализе ризика инвестирања у нашу земљу. Као кандидат за учлањење, Србија ће бити позвана да присуствује, без права гласа, скоро свим састанцима и скуповима ЕУ. Присуствоваћемо, утицаћемо. Наше учешће у изради европске дунавске стратегије је већ показало да знамо да искористимо такве могућности. Моћи ћемо да учествујемо у свим секторским политикама ЕУ, њих 26, где бих издвојио Фонд за целоживотно учење, који нам је преко потребан. Добићемо додатне бесповратне фондове за пољопривреду и инфраструктуру, око 70 милиона евра годишње ако се примени хрватски преседан. То би за српског сељака значило, на пример, улагање у опремање објеката за производњу млека или набавку специјализоване опреме за бербу, сортирање и паковање воћа и поврћа.

Да ли смо нешто изгубили? Или, прецизније, да ли смо изгубили Косово? Напротив, показали смо да не прихватамо прелажење црвених линија кроз одустајање од Резолуције 1244, уз спремност на непријатне, али нужне компромисе. Европска унија је показала да поштује такав приступ. Ниједна земља неће признати Косово зато што смо пронашли обострано прихватљиво решење за административне прелазе и регионално представљање Приштине. Напротив, договори између Београда и Приштине смањују притисак на оне који нису признали Косово да то учине. Изгубили су само они који немају ништа конкретно да понуде грађанима Србије, те измишљају европске завере. Пре су исти говорили да смо признали Косово тако што смо потписали ССП. То је само празно политичарење.

Нико није рекао да ће овај европски пут бити пријатан. Пољски премијер Доналд Туск, прошле године у Београду, изјавио је – у својству „словенског брата“ – да су се Пољаци често осећали пониженим сталним европским критикама и захтевима, али да се чланство на крају и те како исплатило. Уз дубоку кризу саме Европе, мораћемо више него икада препознати да промене спроводимо да бисмо изградили успешну, конкурентну државу, а не да бисмо задовољили евробирократију.

Шта нам ваља радити? Наравно, после избора, отворити преговоре за учлањење. Шведски министар спољних послова Карл Билт је рекао да је то могуће урадити пре краја ове године. Србија, ослањајући се на октобарско мишљење Комисије, мора да реши преостала питања телекомуникација и енергетике на Косову, те одмах тражити да земље чланице ставе, црно на бело, у закључцима јунског или септембарског Савета, евентуалне додатне услове за почетак преговора, као и конкретан датум. Није тешко претпоставити да ће се сада тежиште пребацити на институције које финансира Србија на северу Косова. Сигуран сам да је могуће и око тог изузетно осетљивог питања пронаћи узајамно прихватљива решења.

Статус кандидата за улазак у ЕУ у кризним временима нема исти сјај, али ипак представља историјски моменат за нашу државу.