Наопака приватизација

Кад је у јесен 1999. године за другог специјалног изасланика генералног секретара УН на Космету постављен Бернар Кушнер појавио се проблем правне регулативе која ће се примењивати. Својом првобитном уредбом Бернар Кушнер је прописао да ће примењивати прописе Србије и СРЈ који су важили 23. марта 1999. године, односно на дан кад је НАТО напао нашу земљу. То је било логично решење. Међутим, на захтев Албанаца, Кушнер је изменио овај датум и одредио нови – 22. март 1989. године. То је, да подсетимо, био датум кад су усвојени амандмани на Устав Србије из 1974. године. По том Уставу и Војводина и Косово и Метохија имали су статус конститутивних делова федерације. Албанским сепаратистима је једино било важно да се "сачува" та одредба, јер су ондашње покрајине имале право на самоопредељење до отцепљења, онакво какво су имале републике у СФРЈ, рекао је у разговору за "Политику" Душан Челић, члан Радне групе за својинска и економска питања Српског преговарачког тима о статусу Косова и Метохије.

Стављањем датума 22. март 1989. године Кушнер је "избрисао" десет година правног континуитета, али и реалног живота и рада. У том периоду (1992. године) распала се, наиме, бивша СФРЈ, донет је нови Устав Србије (1990. године) и укинут Закон о удруженом раду. На основу својинске трансформације радни људи су стекли, између осталог, и право на деонице, које су Кушнер и Унмик, међутим, једноставно "избрисали".

Одузета стечена права

Касније су Унмик и привремене институције самоуправе на Космету доносили правна акта Косова према њиховим потребама и из политичких разлога, а не по правним мерилима. Тако је, по Уредби, по којој се сада спроводи приватизација на Космету, прописано да у расподели приватизационог прихода имају право да учествују радници који су били запослени у предузећу на дан почетка његове својинске трансформације. Оваквом одредбом дискриминисани су Срби који су у предузећима на Космету били запослени а посао изгубили и из предузећа били протерани у јуну 1999. године. На тај начин њима су узурпирана стечена права.

Истине ради, на одлуку да немају право на надокнаду из приватизационог прихода, појединци могу да се жале надлежном суду. Проблем је, међутим, у томе што, из безбедносних разлога, Срби немају могућност да до судова уопште дођу, поготово они који су расељени. Недоступност судовима за Србе на Космету је, при том, још једна повреда људских права.

Постоји, додуше, могућност да појединци, који су раније били запослени у предузећу које се приватизује, добију накнаду из приватизационог прихода, али само ако се "нађу" на списку таквих лица, који саставља – Албански независни синдикат. Подразумева се да Срби нису били чланови тог синдиката и да преко њега неће остварити своја стечена права. Укратко, све је учињено да Срби не учествују у приватизацији, а претходни пример показује да је Србима на Космету повређено и право на слободу синдикалног удруживања.

На преговорима у Бечу представници Радне групе за својинска и економска питања српског преговарачког тима упозорили су да у процесу приватизације на Космету предузећа купују само Албанци. На то су  чланови албанског тима изјавили да је једно предузеће на Космету купио чак и један Бугарин?! Дакле, Бугари могу да учествују у процесу приватизације, али Срби и српска предузећа не могу.

Унмик не користи термин "приватизација предузећа" јер зна да за то нема мандат по Резолуцији 1244. Уместо тога, користи термин "промена структуре друштвених предузећа". Колико се зна, на Космету је већ приватизовано 250 привредних субјеката. Просечна реална цена једног предузећа је око 50 милиона евра. Укупна вредност садашње приватизације на Космету, у суштини нерегуларне, достиже 12,5 милијарди евра, а колика је разлика између постигнуте и реалне цене, то само Унмик зна.

У свету све државе штите своју државну, јавну и приватну имовину. Једино Србија не може то да чини на делу своје територије који се зове Косово и Метохија. Нажалост, Унмик и Уносек, институције које су основале Уједињене нације и под чијим су патронатом, на преговорима у Бечу су преко Штефана Ленеа "лансирали" намеру да имовину на чије коришћење имају право јавна предузећа прогласе за имовину Косова. Касније би то била имовина независног Косова.

Судови недоступни Србима

Српска страна, по речима Челића, сматра да би евентуално проглашење државне имовине Србије на Космету за имовину Косова, представљало "нови револуционарни акт експропријације", који није прихватљив ни за Србију ни за међународну заједницу. По мишљењу нашег саговорника, повреда својинских права, при том, у суштини представља повреду људских права. Србија је члан Савета Европе и потписник је Конвенције о људским правима. Грађани Србије имају право на заштиту код Међународног суда у Стразбуру, међутим то право немају Срби са Космета и остали грађани Космета?! То тако тумачи Унмик.

Србима су, дакле, недоступни локални судови на Космету, али и Међународни суд у Стразбуру. Тако је барем за сада.

По Резолуцији 1244, Унмик је обавезан да обезбеди повратак свих избеглих и расељених лица на Космет. У покрајину се, међутим, вратило једва четири одсто расељених Срба. Разлог: Срби на Космету нису безбедни, немају слободу кретања, дискриминисани су у запошљавању и остваривању стечених права, а не поштују се ни њихова својинска права, која су светиња свуда у свету. Сем на Косову и Метохији.

--------------------------------------------------------------------------

Уништене некретнине – 1,8 милијарди евра

Унмикова администрација признаје да су Срби поднели 18.000 захтева за надокнаду штете за уништене и спаљене куће и друге непокретности. Вредност тих непокретности, како наводи Челић, креће се од 50.000 до 700.000 евра. Ако би се узело у обзир да у просеку један захтев за одштету за уништене непокретности износи сто хиљада евра, произилази да је од доласка Кфора и Унмика на Косово и Метохију уништено српских приватних непокретности у вредности од 1,8 милијарди евра.