Чувар хијероглифа представљен у пуном сјају

Права људска лобања са маском страшног астечког бога Тецкатлипока један је од експоната који сваке године у Британски музеј у Лондону привуку пет и по милиона људи.

Најновија књига посвећена овом храму културе и његовим уметничким делима је „Британски музеј”, шести од 12 томова у оквиру едиције „Велики светски музеји”.

Место на којем се срећу старе цивилизације и њихови артефакти изабрано је да представља светску културу, раме уз раме са Ермитажом или Лувром, који су такође део едиције. У италијанском оригиналу, књига обухвата 36 музеја, али је „Службени гласник” изабрао да читаоцима представи трећину.

– Гледали смо да буду заступљени сви значајни уметнички правци и уметници, али је едиција, ипак, пре свега европска – каже Петар В. Арбутина, извршни директор Издаваштва књига и часописа у „Службеном гласнику”.

– Ово је основна колекција, намењена љубитељима уметности који обнављају градиво, али и онима који ће путем књиге обићи светске музеје.

„Британски музеј”, приређивача Луке Моцатија, доноси репродукције експоната и објашњава када су и где настали и како су завршили у Лондону. Између осталих, поменута су дела палеолитске, сумерске, старогрчке, римске, келтске, византијске, коптске, индијске и персијске културе.

Историчар уметности Марко Карминати написао је у предговору књиге да Британски музеј стално проширује зграду, допуњује збирку и брине о делима не остављајући их „на немилост зубу времена”. Читаоцима скреће пажњу на камену плочу из Розете уз помоћ које је Шамполион дешифровао хијероглифе. Објашњавајући колико је мала надгробна плоча, дугачка око метар и широка 70 центиметара, важна за Британски музеј, Карминати каже да је она кључ за разумевање египатске цивилизације. Камен са хијероглифима открили су Наполеонови војници 1799. поред градића Розете.

„Наполеон је одмах наредио да се премаже штампарском бојом, и да се отисак пошаље у Европу, свим научницима заинтересованим за дешифровање натписа”, каже Карминати.

Додаје да су Енглези дошли до камена из Розете 1801. и пребацили га у Лондон, али да је значење хијероглифа одгонетнуо Француз – Жан Франсоа Шамполион:

„После двадесетак година преданог рада на дешифровању тројезичног текста... најзад је 1822. разрешио све недоумице око египатског записа, дошавши до закључка да хијероглифи имају алфабетску, слоговну и идеографску вредност.”

Сходно месту које је заузела у музеју, египатска култура је подробно обрађена и у књизи. Приређивач је, међутим, представио репродукције и објашњења која иду и уз ремек-дела осталих цивилизација. Британски музеј поноси се збирком у којој су и: грчка амфора са фигуром Ахила, скулптура три грчке богиње (скинута са Партенона), келтски врчеви из источне Француске (400. године п. н. е.), римски свадбени ковчег као део девојачке спреме (380. година), бронзана фигура индијског бога Шиве, византијска икона светог Ђорђа, афричка резбарија од слоноваче, као и поменута лобања са маском астечког бога.

На крају водича је и репродукција дрвореза Кацушике Хокусаија (1760–1849) који је, уз коришћење само две боје, црне и сиве, дочарао спиритуалност планине Фиџи. Пре него што ће са овим јапанским уметником завршити „туру”, „Британски музеј” не пропушта прилику да о једном експонату исприча детективску причу. Реч је о шаховским фигурама на којима се препознају ликови краља и краљице, ловаца, пешака, коњаника и пиона, али за које се не зна како су завршиле у кутији затрпаној песком на шкотском острву Луис, где су пронађене у 19. веку. И поред музејског истраживања и претпоставке да су настале у Скандинавији у 12. веку, мистерија шаховских фигура није решена, па су кустоси поред њих написали „Норвешка уметност” и иза тога ставили знак питања.

-------------------------------------------------------------

Од Санкт Петербурга до Беча

Досад је објављено првих шест наслова, а на листа свих књига из едиције су: „Ермитаж” (Санкт Петербург), „Лувр” (Париз), „Галерија Академије” (Венеција), „Стара пинакотека” (Минхен), „Рејксмузеум” (Амстердам), „Британски музеј” (Лондон), „Археолошки музеј” (Атина), „Уфици” (Фиренца), „Национална галерија уметности” (Вашингтон), „Прадо” (Мадрид), „Египатски музеј” (Каиро) и „Уметничко-историјски музеј” (Беч).