Пут око света за 80 секунди

Сведочење Драгана Јововића који је освојио Јужни пол, објављено у „Политици“ 27. фебруара, а изнето у разговору с колегом Бранетом Карталовићем, месец дана после тог подухвата, привукло је знатну пажњу наших читалаца и многих интернет портала.

У низу реакција издвојила се порука коментатора „Ди-џеј Хила“, добро обавештеног читаоца нашег листа, који је упозорио да Јововић „није први Србин или Југословен који је освојио Јужни пол“, пошто је то „пре тачно 50 година“ учинио Ђорђе Раденковић „који је био дописник ’Политике’ из тадашњег Њу Делхија“ и у књигу „Пустиња и људи“, објављену 1964, уврстио и репортажу с Јужног пола.

Сетио сам се те изванредне, давно прочитане књиге, са чијих су ме страница у дечачком узрасту запљускивали јарко сунце многих меридијана, шум таласа далеких мора и океана, хук свакидашњице чудесних метропола и поруке људи окренутих потрази за срећом.

Репортажу о Антарктику, занимљиво, нисам могао да оживим у сећању, али се посрећило када сам Раденковићеву књигу, објављену у изванредној едицији „Корист и разонода“ Матице српске, пронашао у антикварници. Поглед на њен садржај уверио ме да је аутор у њу уврстио чак четири репортаже о Јужном полу, а када сам видео црно-бели снимак металних буради иза којих се на Јужном полу вијори америчка застава, као да сам бацио каменчић у воду. Око ове фотографије почели су да се шире кругови сећања, а поновно читање текста укрцало ме у моћну машину за путовање кроз време.

„Црна магија Антарктика је у његовој белој лепоти“.

„Демон Антарктика има различита лица. Он их мења са сувереном лакоћом, са свирепошћу која је толико равнодушна да разоружава. У томе је његова зла, очаравајућа моћ“.

„Ово је најбељи снег који постоји, и најчуднији: од њега се не може направити ни једна грудва, на њему не остаје траг, из њега се лопатом не може ископати ни један грумен.“

„Небо је глухо, крто, као да ће нам се сваког часа сурвати на главу у кристалним слаповима.“

„Ужасно и чаробно место.“

Када је 1962. кренуо на далеки пут ка Јужном полу, Ђорђе Раденковић је још био главни уредник НИН-а, да би годину дана потом постао дописник „Политике“ из Њу Делхија.

Ова авантура прво га је водила у Чикаго, онда на Хаваје, на острво губаваца Молокаи и у Хонолулу, потом на острво Фиџи („петнаестак сати лета над огромном, празном пучином Пацифика“). Одатле на Нови Зеланд, до Крајстчерча, главног града на јужном острву Новог Зеланда. Била је средина новембра, када се тамо смењују пролеће и лето.

„Ово је последњи нормални живот пред скок у конзервирано ледено доба“, написао је Раденковић, и подсетио да су из оближњег пристаништа Литлтон полазили Скот и Амундсен у своје славне откривалачке авантуре. Тог новембра 1962. у Крајстчерчу је било седиште главног штаба америчке истраживачке експедиције „Дубоко замрзавање“.

Као врхунски новинарски угледник из ондашње Југославије, Раденковић је с малобројном групом новинара и научника хеликоптером прелетео до антарктичке базе Мак Мурдок, на обали Росовог мора. Био је у друштву са старим вуком Антарктика, Норвежанином Ојеном, италијанско-малајским алпинистом професором Дезием, тексашким биологом др Вајсом, јапанским фоторепортером Ишијем, Новозеланђанином Харкинсом и репортером „Њујорк Хералд трибјуна“ Џоом Гросманом.

Из базе Макмурдок пут је водио даље, дубоко у унутрашњост западног Антарктика, у Земљу Марије Берд, ледену пустињу на висини од 1.700 метара испод које лежи три километра леда.

У коначници, Раденковић се са још неколицином сапутника упутио за командантом операције „Дубоко замрзавање“, америчким адмиралом Тиријем. Следећи његове кораке преко снега тврдог као „зрнаст камен“, кроз област у којој још „владају закони леденог доба“, стигли су на географски Јужни пол.

„Тачно 90°.“

Пред њима се указала „проста жичана пирамида, и на њој америчка застава“. После фотографисања уследио је „обавезни ритуал“:

„Озбиљни, један за другим, свечана, помало незграпна корака, обилазимо жичану пирамиду на најкраћем одстојању. Пут око света за 80 секунди.“

Чланови малобројне дружине чули су тада „податак који годи новопеченој и зато вечно гладној поларној сујети“, да је „само нешто више од 500 људи из читавог света ступило ногом на Јужни пол после Роалда Амундсена и Роберта Скота.“

Ђорђе Раденковић је у новембру 1962. постао члан тог ексклузивног братства, остављајући о свом доживљају Антарктика узбудљиви, репортерски непревазиђени траг.