Следи нова подела плена

Формирање нове владе Србије донеће странкама које је буду сачињавале не само министарске позиције, већ и учешће у управним одборима јавних предузећа до чега је странкама такође веома стало. Реч је о утицајним позицијама, нарочито у великим државним системима, па је расподела места у управним одборима такође предмет коалиционог договора. Тако су и уочи старта Коштуничине владе странке које је чине склопиле споразум који је предвиђао колики ће ко имати удео у расподели управљачких функција, а у складу са снагом у парламенту.
У јавности се спекулисало да је 50 одсто места припало Демократској странци Србије, 30 одсто Г 17 плус, а 20 одсто Српском покрету обнове и Новој Србији. Да су ове спекулације биле тачне јуче нам је потврдио Срђан Срећковић, потпредседник СПО-а. У овом односу чланови ових партија су у управним одборима свих јавних предузећа, с тим што је ДСС из свог дела квоте намирио социјалисте за подршку мањинској влади. СПС по изјавама својих челника има по једног члана у готово свим управним одборима.

У новој подели "из игре" ће, имајући у виду досадашњу праксу да без учешћа у власти нема ни места у УО, испасти СПО, јер није прешао цензус, али највероватније и СПС, уколико се испуне предвиђања аналитичара да ће будућу владу формирати ДС, ДСС и Г 17 плус.

Нагодба око места у управним одборима, како каже Немања Ненадић из Транспарентности Србија, за странке је изузетно значајна јер је реч о расподели економске моћи међу партијама.

– Чланови управних одбора чешће су него што би то морало да буде људи блиски политичким странкама и то баш онима које држе министарства надлежна за неко јавно предузеће. У појединим јавним предузећима не постоје никакви критеријуми у погледу стручности за те људе. Утицај политичких странака на јавна предузећа је највећи код оних фирми које су профитабилне. На тај начин политичке странке обезбеђују контролу коришћења јавних средстава – каже Ненадић уз опаску да чак иако то не злоупотребљавају у партијске сврхе постоји погодно тле за манипулацију.

Представници странака пре избора углавном су објашњавали да је ће настојати да за места у УО јавних предузећа бирају стручне људе, али пракса показује да, кад се једном коалиционим споразумом поделе места у тим предузећима, мало ко касније проверава стручност страначких кадрова.

Он истиче да је мало учињено на деполитизацији јавних предузећа. То је утолико опасније што нам следи приватизација неких јавних система тако да није отклоњена могућност корупције (запошљавање партијских кадрова у јавним предузећима, додељивање послова фирмама које су блиске са партијама...). "То је нешто што се не може избећи, али се може контролисати", каже Ненадић.

Верица Бараћ, председница Савета за борбу против корупције, тврди да странке јавна предузећа не третирају као државну већ као партијску својину.

"Политичке странке се финансирају из буџета који пуне грађани плаћајући лошу услугу јавних предузећа, а она је лоша и скупа због начина на који се њима руководи. Влада као власник има доста механизама да контролише њихово пословање. Нетачно је то што кажу да постављају партијске људе да би јавна предузећа била под контролом. Нико не поставља питање зашто предузећа која имају добре услове лоше послују", каже Бараћ.

До података кога су странке делегирале у управне одборе се веома тешко долази. На то питање страначки функционери одговарају да је то ствар кадровске комисије партије. Из тог разлога од демократских промена у Србији ниједан медиј још није успео да имена чланова свих значајних управних одбора повеже са њиховом партијском припадношћу. Зато се углавном прозивају они који су иначе препознатљиви у јавности док се остали правдају тиме да је податак којој странци су блиски у сфери интиме.

Верица Бараћ каже да су такви подаци тајна и за Савет на чијем је челу.

– Позадина случаја "стечајне мафије" је рат политичких странака око тога ко ће да уђе у управне одборе великих друштвених предузећа која су огроман плен. У неке фирме, попут "Инекса" или Робних кућа "Београд", како је која странка имала превласт тако је тамо слала своје људе и растурала имовину тих предузећа, тврди Бараћева.

При томе готово да је немогуће контролисати рад јавних предузећа. Према Ненадићевим речима на овом плану је од 2000. године учињено мало. "Постоје нека ограничења која је унео Закон о спречавању сукоба интереса, али ће контрола бити недовољна све док се не установи државна ревизорска институција. У мају ће се навршити годину дана откако је требало да се изаберу њени чланови", објашњава Ненадић.

Један од показатеља да ли ће нова влада имати другачији однос према јавним предузећима биће и брзина њихове приватизације. Наиме, аналитичари су оцењивали да је један од разлога досадашње споре приватизације великих система био управо тај што странке нису хтеле да се одрекну финансијске контроле над великим новцем којима та предузећа баратају.