Кoлико се Срба вратило у Хрватску

У Загребу је 27. фебруара ове године промовисана студија „Мањински повратак у Републику Хрватску – Студија отвореног процеса”, коју је наручио УНХЦР, а чији су аутори Милан Месић и Драган Багић, истакнути академици с подручја миграција и друштвених истраживања, те професори на Филозофском факултету у Загребу. Поменути академици су, такође по наруџби УНХЦР-а, израдили и прву студију из раздобља 2006–2007: „Одрживост мањинског повратка у Републици Хрватској”.

Већина медија у региону је представљању ове студије поклонили доста пажње, вероватно и због присуства председника Хрватске, Иве Јосиповића, и шефа Делегације ЕУ у Хрватској, амбасадора Паула Вандорена. Поред изјава аутора студије и високих гостију, медији су пренели и изјаву Теренца Пикеа, представника УНХЦР-а у Хрватској, да су од почетка процеса повратка 1996. године хрватске власти регистровале више од 132.600 повратника српске националности, што одговара отприлике половини оних који су напустили своје домове за време конфликта.

Присетивши се да је у првој студији био наведен број од 120.000 регистрованих повратника српске националности, од чега је само њих 52.000 остало да живи у Хрватској, док је 48.000 и даље у земљама избеглиштва (Србија и БиХ), да повремено борави у Хрватској њих 7.000, а око 13.000 их је већ било умрло, морам рећи да ме је изнесен број регистрованих повратника, без пропратних бројева и објашњења, испровоцирао да што пре набавим нову студију и да проверим, знајући да су у првој студији аутори били веома објективни, колики је број стварних повратника.

На моје задовољство, нова студија је већ 28. фебруара осванула на сајту УНХЦР-а, и ево шта су аутори навели у поглављу „квантитативно истраживање повратка”: према подацима Владе Хрватске, 2010. године регистровано је 130.220 повратника српске националности; тек сваки трећи (33 одсто) мањинских повратника сада живи у РХ, што је за пет одсто мање него 2006. године; нешто више (око 39 процената) регистрованих повратника трајно пребива изван Хрватске, што је за око 3,5 одсто више него 2006. године, од чега 70 одсто у Србији (седам процената мање у односу на 2006), 7,5 одсто у другим деловима бивше Југославије, а 22,5 процената у осталим земљама (12 одсто више него 2006.); од регистрованих повратника 15 одсто је у међувремену умрло, што је за 3,5 процената више него 2006; за око 13 одсто повратника нема поузданих информација где сада живе и да ли су уопште живи, што је за око два одсто мање него 2006. године.

Аутори су број „непоузданих” 13 одсто расподелили подједнако на остале три категорије и дошли до процене да од регистрованих повратника српске националности у РХ живи око 38 одсто, изван Хрватске око 45, а да их је око 17 процената умрло.

Ауторима студије одајем признање на објективном истраживању, а замерам представнику УНХЦР-а што на представљању ове публикације није дао потпунију повратничку слику. А та слика је заиста суморна, суморнија него 2006. године. Колико је суморна очито да је свестан и господин Пике, па ју је хтео „улепшати” податком о формалном броју повратника, јер је једино кроз тај број а посебно објашњењем да је то „отприлике половина оних који су напустили своје домове за време конфликта”, могао да правда дугогодишњи рад УНХЦР-а на повратку Срба у Хрватску.

Далеко је то од половине избеглих Срба из Хрватске у време конфликта. Подсећања ради, Срба у Хрватској 1991. године, према званичним подацима, било је око 582.000 и око 106.000 Југословена, а 2001. тек око 201.000 Срба и мање од 200 Југословена. Нажалост, Хрватска још није објавила податке о учешћу Срба у прошлогодишњем попису становништва.

Да ли ће икада ико поставити питање одговорности за поновну миграцију најмање 45 одсто (око 59.000 људи) оних који су се већ били вратили у Хрватску?

Председник Информационо-документационог центра „Веритас”