Koliko se Srba vratilo u Hrvatsku

U Zagrebu je 27. februara ove godine promovisana studija „Manjinski povratak u Republiku Hrvatsku – Studija otvorenog procesa”, koju je naručio UNHCR, a čiji su autori Milan Mesić i Dragan Bagić, istaknuti akademici s područja migracija i društvenih istraživanja, te profesori na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Pomenuti akademici su, takođe po narudžbi UNHCR-a, izradili i prvu studiju iz razdoblja 2006–2007: „Održivost manjinskog povratka u Republici Hrvatskoj”.

Većina medija u regionu je predstavljanju ove studije poklonili dosta pažnje, verovatno i zbog prisustva predsednika Hrvatske, Ive Josipovića, i šefa Delegacije EU u Hrvatskoj, ambasadora Paula Vandorena. Pored izjava autora studije i visokih gostiju, mediji su preneli i izjavu Terenca Pikea, predstavnika UNHCR-a u Hrvatskoj, da su od početka procesa povratka 1996. godine hrvatske vlasti registrovale više od 132.600 povratnika srpske nacionalnosti, što odgovara otprilike polovini onih koji su napustili svoje domove za vreme konflikta.

Prisetivši se da je u prvoj studiji bio naveden broj od 120.000 registrovanih povratnika srpske nacionalnosti, od čega je samo njih 52.000 ostalo da živi u Hrvatskoj, dok je 48.000 i dalje u zemljama izbeglištva (Srbija i BiH), da povremeno boravi u Hrvatskoj njih 7.000, a oko 13.000 ih je već bilo umrlo, moram reći da me je iznesen broj registrovanih povratnika, bez propratnih brojeva i objašnjenja, isprovocirao da što pre nabavim novu studiju i da proverim, znajući da su u prvoj studiji autori bili veoma objektivni, koliki je broj stvarnih povratnika.

Na moje zadovoljstvo, nova studija je već 28. februara osvanula na sajtu UNHCR-a, i evo šta su autori naveli u poglavlju „kvantitativno istraživanje povratka”: prema podacima Vlade Hrvatske, 2010. godine registrovano je 130.220 povratnika srpske nacionalnosti; tek svaki treći (33 odsto) manjinskih povratnika sada živi u RH, što je za pet odsto manje nego 2006. godine; nešto više (oko 39 procenata) registrovanih povratnika trajno prebiva izvan Hrvatske, što je za oko 3,5 odsto više nego 2006. godine, od čega 70 odsto u Srbiji (sedam procenata manje u odnosu na 2006), 7,5 odsto u drugim delovima bivše Jugoslavije, a 22,5 procenata u ostalim zemljama (12 odsto više nego 2006.); od registrovanih povratnika 15 odsto je u međuvremenu umrlo, što je za 3,5 procenata više nego 2006; za oko 13 odsto povratnika nema pouzdanih informacija gde sada žive i da li su uopšte živi, što je za oko dva odsto manje nego 2006. godine.

Autori su broj „nepouzdanih” 13 odsto raspodelili podjednako na ostale tri kategorije i došli do procene da od registrovanih povratnika srpske nacionalnosti u RH živi oko 38 odsto, izvan Hrvatske oko 45, a da ih je oko 17 procenata umrlo.

Autorima studije odajem priznanje na objektivnom istraživanju, a zameram predstavniku UNHCR-a što na predstavljanju ove publikacije nije dao potpuniju povratničku sliku. A ta slika je zaista sumorna, sumornija nego 2006. godine. Koliko je sumorna očito da je svestan i gospodin Pike, pa ju je hteo „ulepšati” podatkom o formalnom broju povratnika, jer je jedino kroz taj broj a posebno objašnjenjem da je to „otprilike polovina onih koji su napustili svoje domove za vreme konflikta”, mogao da pravda dugogodišnji rad UNHCR-a na povratku Srba u Hrvatsku.

Daleko je to od polovine izbeglih Srba iz Hrvatske u vreme konflikta. Podsećanja radi, Srba u Hrvatskoj 1991. godine, prema zvaničnim podacima, bilo je oko 582.000 i oko 106.000 Jugoslovena, a 2001. tek oko 201.000 Srba i manje od 200 Jugoslovena. Nažalost, Hrvatska još nije objavila podatke o učešću Srba u prošlogodišnjem popisu stanovništva.

Da li će ikada iko postaviti pitanje odgovornosti za ponovnu migraciju najmanje 45 odsto (oko 59.000 ljudi) onih koji su se već bili vratili u Hrvatsku?

Predsednik Informaciono-dokumentacionog centra „Veritas”