Од Чехова до ријалитија

Питање о томе шта драмски писци и списатељице раде, када им се комади не постављају у позориштима, више је него релевантно за тренутно стање у култури. Како ове године ниједно позориште нема средства за нове продукције, врло је мало драматурга који себи могу да обезбеде егзистенцију бавећи се позориштем, каже млада драмска ауторка Милена Миња Богавац, одговарајући на питање како млади уметници који су са високим оценама стекли универзитетску диплому обезбеђују средства за егзистенцију.

– Не знам како се сналазе моје колеге, али за себе лично знам да не бих могла да радим у класичној маркетиншкој агенцији. Претерано сам цинична и антикапиталистички настројена да бих могла да смишљам рекламе за депилаторе, аутомобиле и странке. Ипак, завршавам бројне „копирајтерске” послове за некомерцијалне ствари. Бавим се социјалним кампањама у чију важност и идеје верујем, а радим и читав низ уредничких, колумнистичких и новинарских послова. Држим радионице, сарађујем са неколико невладиних организација, са тимовима сарадника пишем пројекте, са којима учествујемо на конкурсима различитих фондација – објашњава Милена Богавац и додаје:

– Лоша ситуација у позориштима ме фрустрира, али то понекад није лоше, јер у фрустрацији проналазим енергију за контекстуалне перформансе, слем-поезију и друге ствари којима се бавим. Оне су бесплатне, за њих није потребан буџет већ доза лудила и жеље да се нешто каже.

Драматург Јордан Цветановић који иза себе има више награђиваних комада, већ годинама ради као копирајтер. Пише рекламе и од тога живи.

– То радим од 2003. године. Од тога реално живим и примам плату, то што се бавим позориштем и што ћу се, надам се бавити је мимо овог посла, јер од те врсте писања не могу да живим нити мислим да може било ко, изузев Биљане Србљановић која можда живи од својих драмских комада. И писање текстова за рекламе је у домену моје професије, али ме једноставно та врста посла не испуњава на онај начин на који ме испуњава позориште – каже Цветановић.

Велики број драматурга, сваке године стекне факултетску диплому, а наша земља, по речима Јордана Цветановића, једноставно нема толику потребу за том врстом професије. Зато ти млади интелектуалци морају нешто да раде да би преживели уколико немају богате родитеље или бабу који им је оставила стан у центру града.

Тања Шљивар је тренутно у нешто бољој позицији, али је и сама у извесној мери песимиста када је њена уметничка будућност у питању.

– Тренутно живим од писања за позориште, што подразумева новац од награда које сам добила – „Борислав Михаиловић Михиз”, „Слободан Селенић” и признање за студента генерације, као и хонорар од представе „Пошто паштета?”. Примам и стипендију Фонда за младе таленте „Доситеја” и то ми је довољно за пристојан живот. Ово је само добар тренутак у мојој каријери, неизвесно је шта ће да се дешава у перспективи.– одговара Тања Шљивар.

Редитељка Сташа Копривица наводи чињеницу да је студентима Факултета драмских уметности на самом почетку њиховог школовања у тој институцији јасно стављено до знања да им диплома те школе не гарантује никакво сигурно и стално запослење.

– У време када сам ја била пред дипломом 2006-2007. године постојала је шанса за сваког младог редитеља да са добрим и промишљеним пројектом оде у било које позориште, и да ће тај његов предлог управа позоришта барем поштено размотрити – каже Копривица.

Данас, пет година касније, напомиње редитељка, буџети су сведени на једва постојеће бројке, па редитељи који нису већ годинама велика и призната имена домаће сцене, немају пуно избора. Прва опција, каже, јесте да оставе текст са експликацијом у позоришту и надају се најбољем, што врло ретко успева. Друга варијанта је да сами покрену неку врсту минијатурне продукције, сакупе екипу и направе представу, а онда од позоришта затраже да им ту представу удоми. Трећа могућност је да почну да траже послове изван своје струке.

– Нажалост, од  прве две варијанте, чак и кад успеју, не може нормално да се живи у финансијском смислу. Тако сам почела да пишем и сценарије за телевизијске серије, што је пристојно и редовно плаћен посао, уколико радите за поуздане продукцијске куће. То је један доста крут оквир који не пружа могућности за ауторство, развој неке велике креативности или било какву слојевитост. Упркос томе, нико од нас више нема луксуз да одбија послове, па се предано ради на свему, такорећи од Чехова до ријалитија. Можда то није лоше за „челичење младих снага”, како нам често искусније генерације представљају ситуацију, али је погубно за културни живот једне земље која покушава да буде део Европе и света – закључује Сташа Копривица.

(Сутра: Газде траже комерцијалне ноте)