Црква тражи хиљаду отетих зграда

У Србији је напокон започео процес повратка имовине црквама и верским заједницама одузете после 1945. године. За нешто више од месец дана у Дирекцију за реституцију Србије стигло је 100 захтева за повраћај имовине, а прва правоснажна решења могу се очекивати током јуна ове године.

Највише захтева, више од 80 одсто, стигло је из Српске православне цркве, а само око 10 одсто су упутиле Католичка црква, Јеврејска заједница Србије и остале верске заједнице. Међу подносиоцима су и физичка и правна лица која имају нерашчишћене имовинске односе. Углавном се тражи непокретна имовина у натуралном облику: шуме, ливаде, воћњаци, оранице, виногради, рибњаци, каменоломи, вештачка језера, путеви, млинови, парохијски домови, грађевинско земљиште...

Законом о аграрној реформи и колонизацији из 1946. године само Српској православној цркви одузето је 70.000 хектара земље и шума. Касније, Законом о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта из 1958. године, СПЦ је национализовано 1.180 црквених зграда у вредности од тадашњих осам милијарди динара.

Владимир Тодоровић, вршилац дужности директора Дирекције за реституцију, очекује више од 2.000 захтева до 30. септембра 2008. године кад се завршава законом предвиђен рок за њихов пријем.

"Више од половине пристиглих захтева је непотпуно. Да би неко остварио право на повраћај имовине по Закону о реституцији имовине црквама и верским заједницама мора да приложи два најважнија документа. Најпре, мора да се види да је подносилац захтева био некада власник те имовине. Мора да постоји основни правни легитимитет, а то су уговори о куповини, поклону, наслеђу, тестамент и било који који дародавни акт. Други доказ који је од суштинског значаја за нас јесте решење о одузимању имовине која се сада потражује", каже Тодоровић.

Сви који су поднели непотпуне захтеве биће обавештени о томе шта им недостаје од документације како би могли да остваре законско право на повраћај имовине. У појединим случајевима и Дирекција за реституцију ће по службеној дужности, што и закон предвиђа, тражити одређену документацију.

У процесу реституције црквене имовине већ се, по Тодоровићу, назиру и тешкоће које се морају у ходу решавати како би о свим захтевима било одлучено у предвиђеном року од шесет месеци. Један од проблема представља велико неслагање у земљишно-књижним подацима. Тако се у захтевима појављује један број парцеле, у земљишним књигама други, а у акту о одузимању трећи.

– Велики део некадашње имовине цркава сада је у поседу великих јавних система као што су "Србијашуме" или пољопривредни комбинати. У закону постоји један институт, а то је споразумно решавање или поравнање. Дирекција ће инсистирати да корисник и обвезник реституције постигну договор. То у пракси може значити да црква и верска заједница добију у замену имовину на некој другој локацији – објашњава први човек Дирекције за реституцију.

Закон, који је скупштина усвојила 25. маја прошле године, предвиђа и повраћај културних, историјских или уметничких добара која су одузета црквама.

"У случају реликвија, после нашег решења, обавеза је да музеј или галерија, с једне, и црква, с друге стране, у року од годину до две, споразумом уреде међусобне односе. То може да значи да ће тај уметнички предмет можда остати у музејској збирци, а црква ће добити неку надокнаду. Држава има циљ да сва та црквена покретна добра од културног и националног интереса буду доступна јавности", истиче Тодоровић.