Crkva traži hiljadu otetih zgrada

U Srbiji je napokon započeo proces povratka imovine crkvama i verskim zajednicama oduzete posle 1945. godine. Za nešto više od mesec dana u Direkciju za restituciju Srbije stiglo je 100 zahteva za povraćaj imovine, a prva pravosnažna rešenja mogu se očekivati tokom juna ove godine.

Najviše zahteva, više od 80 odsto, stiglo je iz Srpske pravoslavne crkve, a samo oko 10 odsto su uputile Katolička crkva, Jevrejska zajednica Srbije i ostale verske zajednice. Među podnosiocima su i fizička i pravna lica koja imaju neraščišćene imovinske odnose. Uglavnom se traži nepokretna imovina u naturalnom obliku: šume, livade, voćnjaci, oranice, vinogradi, ribnjaci, kamenolomi, veštačka jezera, putevi, mlinovi, parohijski domovi, građevinsko zemljište...

Zakonom o agrarnoj reformi i kolonizaciji iz 1946. godine samo Srpskoj pravoslavnoj crkvi oduzeto je 70.000 hektara zemlje i šuma. Kasnije, Zakonom o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta iz 1958. godine, SPC je nacionalizovano 1.180 crkvenih zgrada u vrednosti od tadašnjih osam milijardi dinara.

Vladimir Todorović, vršilac dužnosti direktora Direkcije za restituciju, očekuje više od 2.000 zahteva do 30. septembra 2008. godine kad se završava zakonom predviđen rok za njihov prijem.

"Više od polovine pristiglih zahteva je nepotpuno. Da bi neko ostvario pravo na povraćaj imovine po Zakonu o restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama mora da priloži dva najvažnija dokumenta. Najpre, mora da se vidi da je podnosilac zahteva bio nekada vlasnik te imovine. Mora da postoji osnovni pravni legitimitet, a to su ugovori o kupovini, poklonu, nasleđu, testament i bilo koji koji darodavni akt. Drugi dokaz koji je od suštinskog značaja za nas jeste rešenje o oduzimanju imovine koja se sada potražuje", kaže Todorović.

Svi koji su podneli nepotpune zahteve biće obavešteni o tome šta im nedostaje od dokumentacije kako bi mogli da ostvare zakonsko pravo na povraćaj imovine. U pojedinim slučajevima i Direkcija za restituciju će po službenoj dužnosti, što i zakon predviđa, tražiti određenu dokumentaciju.

U procesu restitucije crkvene imovine već se, po Todoroviću, naziru i teškoće koje se moraju u hodu rešavati kako bi o svim zahtevima bilo odlučeno u predviđenom roku od šeset meseci. Jedan od problema predstavlja veliko neslaganje u zemljišno-knjižnim podacima. Tako se u zahtevima pojavljuje jedan broj parcele, u zemljišnim knjigama drugi, a u aktu o oduzimanju treći.

– Veliki deo nekadašnje imovine crkava sada je u posedu velikih javnih sistema kao što su "Srbijašume" ili poljoprivredni kombinati. U zakonu postoji jedan institut, a to je sporazumno rešavanje ili poravnanje. Direkcija će insistirati da korisnik i obveznik restitucije postignu dogovor. To u praksi može značiti da crkva i verska zajednica dobiju u zamenu imovinu na nekoj drugoj lokaciji – objašnjava prvi čovek Direkcije za restituciju.

Zakon, koji je skupština usvojila 25. maja prošle godine, predviđa i povraćaj kulturnih, istorijskih ili umetničkih dobara koja su oduzeta crkvama.

"U slučaju relikvija, posle našeg rešenja, obaveza je da muzej ili galerija, s jedne, i crkva, s druge strane, u roku od godinu do dve, sporazumom urede međusobne odnose. To može da znači da će taj umetnički predmet možda ostati u muzejskoj zbirci, a crkva će dobiti neku nadoknadu. Država ima cilj da sva ta crkvena pokretna dobra od kulturnog i nacionalnog interesa budu dostupna javnosti", ističe Todorović.