Два Рибникара (2)

( наставак)

Данас већ имамо новинара који верују да политика није наука простих незналица; ни да се даде писати за једно отмено друштво без једног отменог језика, ни да се може саопштавати мисао од човека до човека без једне врло неговане и брижљиво рађене фразе; и да писменост припада писменим; и да новинарство – постајући једна лектира за један велики део народа – има пре свега културну, а тек онда сваку другу мисију. То јест, да новинарство има задаћу да најпре учи читаоца да културно мисли, а тек онда да политички разабира. Листу "Политици" припада један велики део заслуге у стварању будућег нашег таквог културног новинарства. Она је била прва која је дала пример журнализма који се данас, срећом, код нас развија: журнализма који одваја политику од клевете, погане досетке од културних средстава борбе, шарлатанску реторику од научне аргументације.

Колико је "Политика" браће Рибникара била већ првих дана ухватила места у нашем друштву, ево један пример. То је било 1908. године. И ја сам неочекивано постао сарадник "Политике". Избачен сам био из Министарства у интересу штедње и нашао се на улици. Мој друг К. Кумануди зближио ме је тада са Рибникарима. Они радо присташе да ми одмах повере књижевну хронику. Брзо сам прешао на уводни чланак. Дошао је затим за министра спољних послова др Милован Миловановић, блажене успомене. У његовом кабинету нађосмо се утроје: Миловановић, Спалајковић и ја. Министар ми је говорио нешто што нисам потпуно разумео. Молио ме да "Политика" помогне његову акцију, да задобијем пријатеље Рибникаре. Говорио ми је да је јутрос проглашена независност Бугарске, а да се сутра спрема заједно комбиновано друго изненађење. Али шта? Спалајковић се реши да ми одговори. Сутра или прекосутра спрема се проглашење анексије Босне. У ваздуху кабинета министровог било је одиста нечег очајног. Нико на улици није слутио шта се спрема. Војска није била наоружана. Штампа је била недорасла за икакве услуге. Скупштина је била растројена партизанством и сељаци су се надметали у добацивању погрда. У Европи нико није знао да је Босна српска и да је 1875. Србија објавила Турској рат за ту исту српску Босну.

Није се сад могло прећи ћутке преко споразума бугарско-аустријског. Требало је покренути дипломатску акцију. Миловановић је сад полагао сву наду на "Политику" да покрене широке масе и да тај покрет омогући његов протест у Европи. После тог споразума између нас тројице вратим се и нађем Рибникаре. Они су на све пристали и на мене падне коцка да напишем на првој страни листа манифест за народ и објавим шта су спремали у Бечу са Босном. – Резултат вам је познат: "Политика" је изашла у нарочитом издању после ручка, а већ после подне велике гомиле света биле су бачене на улицу. Београд је одједном изменио свој изглед. Пред кнез-Михаиловим спомеником већ је урлала једна гомила против Аустрије и Бугарске. Свет је био погођен том вешћу као ножем и тад се тек видело шта је Босна за Србију. Чули су се говорници, викали су војници, и комите, гомиле су пошле пред Министарство, зовући Миловановића да говори. Затим пред Министарство војно, иштући оружје. Затим је све кренуло на аустријско посланство. Поразбијане су ограде, изваљена нека врата, пробијен кордон војске, Миловановић је говорио те вечери. Прозори двора су били сви осветљени и на завесама се видео мрачни профил краља Петра. – Оволико је било довољно за Миловановића. Европа је зачас видела да је питање Босне животно питање Србије. Миловановић је осам месеци водио дипломатску акцију против Аустрије. Мало није дошло до општег рата. Цела акција је прешла у једном моменту из руку Извољског у руке Миловановића, од ког је зависила једног момента цела ситуација Европе. Он је успео, Србија је била последња која је потписала анексију Босне.

То је једна велика страница из историје "Политике".

Рибникари су пали на граници Босне, носећи још свеже ране са других бојишта: Владислав ране са Једрена, Дарко ране са Куманова и Брегалнице. Један је био ученик Сорбоне, други правник из Берлина, оба српски новинари и официри са најлепшим орденима за храброст. Два брата из легенде који својом крвљу заливају један исти бус. Они ће остати вечни у нашем дивљењу. Треба их спомињати одмах после кнеза Михаила, Штросмајера и Скерлића у питању националних заслуга. Југословенско новинарство треба да узме њихова имена за имена својих друштава и да их златом напише на својој застави. У Љубљани, Београду треба да се у бронзи покажу та два херолда ослобођења и два дивна хероја нашег братства.

На Пинчу у Риму има бронзани монумент двојице браће који су се против папе борили за трећу Италију. Споменик показује једног брата већ обореног поред другог, који још пуца на непријатеља. Такву бронзу замишљам за ова два славна брата, два моја друга. Он би показао да су перо и мач нераздвојни и да су Словенија и Србија дале већ свој заједнички залог за идеал пре данашњег пркоса и ценкања.