Dva Ribnikara (2)

( nastavak)

Danas već imamo novinara koji veruju da politika nije nauka prostih neznalica; ni da se dade pisati za jedno otmeno društvo bez jednog otmenog jezika, ni da se može saopštavati misao od čoveka do čoveka bez jedne vrlo negovane i brižljivo rađene fraze; i da pismenost pripada pismenim; i da novinarstvo – postajući jedna lektira za jedan veliki deo naroda – ima pre svega kulturnu, a tek onda svaku drugu misiju. To jest, da novinarstvo ima zadaću da najpre uči čitaoca da kulturno misli, a tek onda da politički razabira. Listu "Politici" pripada jedan veliki deo zasluge u stvaranju budućeg našeg takvog kulturnog novinarstva. Ona je bila prva koja je dala primer žurnalizma koji se danas, srećom, kod nas razvija: žurnalizma koji odvaja politiku od klevete, pogane dosetke od kulturnih sredstava borbe, šarlatansku retoriku od naučne argumentacije.

Koliko je "Politika" braće Ribnikara bila već prvih dana uhvatila mesta u našem društvu, evo jedan primer. To je bilo 1908. godine. I ja sam neočekivano postao saradnik "Politike". Izbačen sam bio iz Ministarstva u interesu štednje i našao se na ulici. Moj drug K. Kumanudi zbližio me je tada sa Ribnikarima. Oni rado pristaše da mi odmah povere književnu hroniku. Brzo sam prešao na uvodni članak. Došao je zatim za ministra spoljnih poslova dr Milovan Milovanović, blažene uspomene. U njegovom kabinetu nađosmo se utroje: Milovanović, Spalajković i ja. Ministar mi je govorio nešto što nisam potpuno razumeo. Molio me da "Politika" pomogne njegovu akciju, da zadobijem prijatelje Ribnikare. Govorio mi je da je jutros proglašena nezavisnost Bugarske, a da se sutra sprema zajedno kombinovano drugo iznenađenje. Ali šta? Spalajković se reši da mi odgovori. Sutra ili prekosutra sprema se proglašenje aneksije Bosne. U vazduhu kabineta ministrovog bilo je odista nečeg očajnog. Niko na ulici nije slutio šta se sprema. Vojska nije bila naoružana. Štampa je bila nedorasla za ikakve usluge. Skupština je bila rastrojena partizanstvom i seljaci su se nadmetali u dobacivanju pogrda. U Evropi niko nije znao da je Bosna srpska i da je 1875. Srbija objavila Turskoj rat za tu istu srpsku Bosnu.

Nije se sad moglo preći ćutke preko sporazuma bugarsko-austrijskog. Trebalo je pokrenuti diplomatsku akciju. Milovanović je sad polagao svu nadu na "Politiku" da pokrene široke mase i da taj pokret omogući njegov protest u Evropi. Posle tog sporazuma između nas trojice vratim se i nađem Ribnikare. Oni su na sve pristali i na mene padne kocka da napišem na prvoj strani lista manifest za narod i objavim šta su spremali u Beču sa Bosnom. – Rezultat vam je poznat: "Politika" je izašla u naročitom izdanju posle ručka, a već posle podne velike gomile sveta bile su bačene na ulicu. Beograd je odjednom izmenio svoj izgled. Pred knez-Mihailovim spomenikom već je urlala jedna gomila protiv Austrije i Bugarske. Svet je bio pogođen tom vešću kao nožem i tad se tek videlo šta je Bosna za Srbiju. Čuli su se govornici, vikali su vojnici, i komite, gomile su pošle pred Ministarstvo, zovući Milovanovića da govori. Zatim pred Ministarstvo vojno, ištući oružje. Zatim je sve krenulo na austrijsko poslanstvo. Porazbijane su ograde, izvaljena neka vrata, probijen kordon vojske, Milovanović je govorio te večeri. Prozori dvora su bili svi osvetljeni i na zavesama se video mračni profil kralja Petra. – Ovoliko je bilo dovoljno za Milovanovića. Evropa je začas videla da je pitanje Bosne životno pitanje Srbije. Milovanović je osam meseci vodio diplomatsku akciju protiv Austrije. Malo nije došlo do opšteg rata. Cela akcija je prešla u jednom momentu iz ruku Izvoljskog u ruke Milovanovića, od kog je zavisila jednog momenta cela situacija Evrope. On je uspeo, Srbija je bila poslednja koja je potpisala aneksiju Bosne.

To je jedna velika stranica iz istorije "Politike".

Ribnikari su pali na granici Bosne, noseći još sveže rane sa drugih bojišta: Vladislav rane sa Jedrena, Darko rane sa Kumanova i Bregalnice. Jedan je bio učenik Sorbone, drugi pravnik iz Berlina, oba srpski novinari i oficiri sa najlepšim ordenima za hrabrost. Dva brata iz legende koji svojom krvlju zalivaju jedan isti bus. Oni će ostati večni u našem divljenju. Treba ih spominjati odmah posle kneza Mihaila, Štrosmajera i Skerlića u pitanju nacionalnih zasluga. Jugoslovensko novinarstvo treba da uzme njihova imena za imena svojih društava i da ih zlatom napiše na svojoj zastavi. U Ljubljani, Beogradu treba da se u bronzi pokažu ta dva herolda oslobođenja i dva divna heroja našeg bratstva.

Na Pinču u Rimu ima bronzani monument dvojice braće koji su se protiv pape borili za treću Italiju. Spomenik pokazuje jednog brata već oborenog pored drugog, koji još puca na neprijatelja. Takvu bronzu zamišljam za ova dva slavna brata, dva moja druga. On bi pokazao da su pero i mač nerazdvojni i da su Slovenija i Srbija dale već svoj zajednički zalog za ideal pre današnjeg prkosa i cenkanja.