Улепшавање Либије

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Боравећи ове недеље у првој званичној посети САД, либијски премијер Абдул Рахим ал Киб је у Вашингтону имао третман намењен само најближим америчким пријатељима и савезницима. У Белој кући су га примили председник Барак Обама и његов саветник за националну безбедност, а у Стејт департменту је разговарао са Хилари Клинтон, док су му посебно пажњу посветили и у Комитету за иностране послове Конгреса.

Али оно што је главни утисак ове посете, то је настојање америчке дипломатије да коригује не баш повољну слику „постреволуционарне” Либије. Она, према брифингу високих функционера Стејт департмента, чија се имена у оваквим приликама не наводе, ни издалека није тако црна како изгледа кад се формира на основу медијских извештаја који су оданде пристизали последњих неколико недеља: вести о дивљању локалних милиција, напредовању Гадафијевих лојалиста, економији у колапсу…

Из Америчке визуре ствари тамо, само четири месеца од формирања нове владе, стоје много боље, а поготово су добре ако се има у виду шта је Кибова влада наследила.

Живот се у Либији, према опису америчког дипломате, очигледно са непосредним искуством са лица места, враћа у нормалу, а ако се под „нормалом” сматра оно што је било под Гадафијем, онда је реч о нечем бољем. Отворени су школе и универзитети, кафеи и ресторани раде, трговине су добро снабдевене домаћом и увозном робом. Поново функционише и аеродром „пун међународних путника који траже прилике за инвестирање”. Јавни живот је испуњен живом дебатом између група грађанског друштва, владе и медија.

„Либијци своју новооткривену слободу користе на начин донедавно незамислив: организују мирне протесте, а готово свакодневно стижу позиви за промоцију неке нове политичке партије”...

Што се економије тиче, као пример је наведена млекара у Мисурати, чија ће производња до маја бити удвостручена у односу на Гадафијево време. Оно што је међутим, кад је о Либији реч, главни економски индикатор, нафта, њено испумпавање се веома приближило предреволуционарној производњи од 1,7 милиона барела дневно, што новим властима обезбеђује солидне приходе.

Влада и иначе нема проблема с новцем, јер јој је на располагању око 100 милијарди долара, које су на почетку грађанске побуне замрзнуте у западним банкама.

Што се тиче лоших вести, милиције и разоружавање побуњеника против Гадафија „остају брига”. Постоји међутим програм за решавање овог проблема у чијој реализацији је, како је изнето, веома ангажована и Америка, која је у минулих седам месеци била „веома чврст партнер” Либије.

Брига су и потези да се на истоку земље прогласи аутономија, али амерички дипломата је то објаснио подозрењима према централизацији власти у Триполију и страховима да ће тај део земље бити третиран као у Гадафијево време. „Они желе пажњу, желе да буду сигурни да ће се чути и њихов глас, желе свој део политичког колача који је донела револуција.”

Премијер Киб је иначе овде затражио америчку помоћ – да утиче на либијске суседе да некако ућуткају пропаганду Гадафијевог сина Садија и ћерке Ајше, који преко радија и у телевизијским интервјуима подстичу нову побуну. „Либијци нас уверавају да ова врста провокација у веома критичном моменту њихове историје никоме није од користи.”

Либијски премијер је боравак у Вашингтону искористио да оповргне оптужбе које је изнео руски амбасадор у УН Виталиј Чуркин, да се у Либији организује обука сиријских побуњеника. Упитан о томе, функционер Стејт департмента није изнео сопствено мишљење, него се само позвао на оно што је о томе рекао Киб – да таквих активности нема.

М. Мишић