Ulepšavanje Libije

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Boraveći ove nedelje u prvoj zvaničnoj poseti SAD, libijski premijer Abdul Rahim al Kib je u Vašingtonu imao tretman namenjen samo najbližim američkim prijateljima i saveznicima. U Beloj kući su ga primili predsednik Barak Obama i njegov savetnik za nacionalnu bezbednost, a u Stejt departmentu je razgovarao sa Hilari Klinton, dok su mu posebno pažnju posvetili i u Komitetu za inostrane poslove Kongresa.

Ali ono što je glavni utisak ove posete, to je nastojanje američke diplomatije da koriguje ne baš povoljnu sliku „postrevolucionarne” Libije. Ona, prema brifingu visokih funkcionera Stejt departmenta, čija se imena u ovakvim prilikama ne navode, ni izdaleka nije tako crna kako izgleda kad se formira na osnovu medijskih izveštaja koji su odande pristizali poslednjih nekoliko nedelja: vesti o divljanju lokalnih milicija, napredovanju Gadafijevih lojalista, ekonomiji u kolapsu…

Iz Američke vizure stvari tamo, samo četiri meseca od formiranja nove vlade, stoje mnogo bolje, a pogotovo su dobre ako se ima u vidu šta je Kibova vlada nasledila.

Život se u Libiji, prema opisu američkog diplomate, očigledno sa neposrednim iskustvom sa lica mesta, vraća u normalu, a ako se pod „normalom” smatra ono što je bilo pod Gadafijem, onda je reč o nečem boljem. Otvoreni su škole i univerziteti, kafei i restorani rade, trgovine su dobro snabdevene domaćom i uvoznom robom. Ponovo funkcioniše i aerodrom „pun međunarodnih putnika koji traže prilike za investiranje”. Javni život je ispunjen živom debatom između grupa građanskog društva, vlade i medija.

„Libijci svoju novootkrivenu slobodu koriste na način donedavno nezamisliv: organizuju mirne proteste, a gotovo svakodnevno stižu pozivi za promociju neke nove političke partije”...

Što se ekonomije tiče, kao primer je navedena mlekara u Misurati, čija će proizvodnja do maja biti udvostručena u odnosu na Gadafijevo vreme. Ono što je međutim, kad je o Libiji reč, glavni ekonomski indikator, nafta, njeno ispumpavanje se veoma približilo predrevolucionarnoj proizvodnji od 1,7 miliona barela dnevno, što novim vlastima obezbeđuje solidne prihode.

Vlada i inače nema problema s novcem, jer joj je na raspolaganju oko 100 milijardi dolara, koje su na početku građanske pobune zamrznute u zapadnim bankama.

Što se tiče loših vesti, milicije i razoružavanje pobunjenika protiv Gadafija „ostaju briga”. Postoji međutim program za rešavanje ovog problema u čijoj realizaciji je, kako je izneto, veoma angažovana i Amerika, koja je u minulih sedam meseci bila „veoma čvrst partner” Libije.

Briga su i potezi da se na istoku zemlje proglasi autonomija, ali američki diplomata je to objasnio podozrenjima prema centralizaciji vlasti u Tripoliju i strahovima da će taj deo zemlje biti tretiran kao u Gadafijevo vreme. „Oni žele pažnju, žele da budu sigurni da će se čuti i njihov glas, žele svoj deo političkog kolača koji je donela revolucija.”

Premijer Kib je inače ovde zatražio američku pomoć – da utiče na libijske susede da nekako ućutkaju propagandu Gadafijevog sina Sadija i ćerke Ajše, koji preko radija i u televizijskim intervjuima podstiču novu pobunu. „Libijci nas uveravaju da ova vrsta provokacija u veoma kritičnom momentu njihove istorije nikome nije od koristi.”

Libijski premijer je boravak u Vašingtonu iskoristio da opovrgne optužbe koje je izneo ruski ambasador u UN Vitalij Čurkin, da se u Libiji organizuje obuka sirijskih pobunjenika. Upitan o tome, funkcioner Stejt departmenta nije izneo sopstveno mišljenje, nego se samo pozvao na ono što je o tome rekao Kib – da takvih aktivnosti nema.

M. Mišić