Тајне каменог дворца у брдима

Мачкат код Ужица – Има по нашој северној низији двораца и других моћних здања негдашње властеле, али се ретко среће дворац у посним брдским крајевима, међу планинама. Један такав, у Мачкату подно Златибора, никакав гроф ни властелин није подизао већ – слепи ратник. И дан-данас, после осам деценија од градње, овде у селу добрих домаћина тај камени дворац одолева времену.

Правио га је својевремено Мачкаћанин Ратко Шопаловић(1893–1969), а сада у дворцу с породицом живи његов најмлађи син Гвозден. Ратко је био ратник, војевао у балканским и Првом светском рату, храброшћу стекао две Карађорђеве звезде, од војника постао резервни потпуковник. Зла судбина га је снашла приликом пробоја Солунског фронта, код борби на Кајмакчалану, кад га је куршум погодио у главу. Преживео је, али изгубио вид. Ипак, слепом јунаку срећа није сасвим окренула леђа.

– Кад је те 1917. године краљ Александар обилазио рањенике, поразговарао је и са мојим оцем, за кога су му рекли да се истакао по храбрости. „Како си, јуначе“, питао га је. „Без очију, као што видите, Ваше величанство. Али није ми толико жао вида колико ми је жао што нисам још више непријатеља побио“, одговорио је Ратко. Оставило је то утисак на краља, који га је касније боље упознао и окумио, после рата примао у резиденцијама на Бледу и у Сарајеву, помогавши му и да се школује у Француској – казује за наш лист Ратков најмлађи син Гвозден Шопаловић.

У породици још чувају документ који је 1928. потписао краљев ађутант, према коме се Ратку Шопаловићу дозвољава слободан улазак у двор, „кад год буде имао потребе“. А у жељи да слепом јунаку обезбеди егзистенцију, Александар му је поверио управљање војним кантинама у Панчеву и у Сарајеву, што је Ратко успешно обављао и добро зарадио. Отуда новац за подизање каменог дворца у Мачкату, почетог да се гради 1924, а завршеног 1934. године.

– Прво је купио плац овде у центру села, па почео градњу. Објекат је правио од клесаног камена, врло квалитетно, димензија 22 са 11 метара, на четири спрата, налик медитеранским здањима. Својевремено, по преласку Албаније, видео је у Грчкој кућу која му се допала и пожелео да мајстори такву саграде, описујући им како је изгледала. У дворцу су 24 просторије. На зидовима је било и двадесетак вредних уметничких слика, на прозорима специјалне гарнишне, али неке вредности нестале су током ратних времена – прича Гвозден.

Ово здање је делом оштећено у бомбардовању 1941. године, а држава је после рата – будући да су овде приликом повлачења из Ужица накратко боравили Тито и Врховни штаб – платила поправку тих оштећења. Ипак, вредности нестале у ратном вихору нису нађене ни надокнађене.

Иначе, још за Раткова живота водио се спор у фамилији око власништва над дворцем, при чему су његова два брата полагала део права, али суд је, после деценијских спорова, крајем 2010. године правоснажно пресудио да је Ратков син Гвозден једини власник целог здања.

Данас Шопаловићи од дворца користе свега стотинак квадрата, пет-шест соба за становање, док је већи део објекта неискоришћен. Гвозденова супруга Софија каже да су зидови, прозори, врата оригинални и одлично очувани, али да ипак ваља улагати у одржавање. Својевремено су продали мању кућу у Ужицу да би алуминијумом препокрили дворац. Проблем им је садашња беспарица: Гвозден је после три деценије рада у ужичком „24.септембру“ остао без посла као технолошки вишак, а Софија нередовно прима плату још радећи у тој посрнулој фирми. Двоје деце им студирају, трошкови су велики, па није лако и о грађевини бринути.

Сада се потајно надају да би им држава и златиборски туристички посленици могли да помогну како би дворац делом преуредили у туристичке сврхе.

Бранко Пејовић