Корозија демократије

Хвалоспеви „арапском пролећу” који стижу са Запада по ко зна који пут су толико упрошћени и шаблонизовани да наново потврђују менталну неспремност њихових твораца да прихвате различитости света у коме живимо.

„Арапско пролеће” се по владајућој шеми слави као борба демократије против диктатуре, уз премису да је оно што масе сањају а револуционари спроводе парламентарна демократија вестминстерског типа.

Стварност је болно друкчија. Биланс промена које је извојевала „арапска улица”, или се за њих и даље бори, далеко је од онога што су замишљале демократе загледане из британског парламента на Темзу, онога чему су се понадали амерички конгресмени на Капитол Хилу.

Аутократе у униформама у Египту се боре за очување крунских вредности старог система, само без жртвованог Хоснија Мубарака, али Муслиманска браћа су ту да их подсете да воља бирача нису ни генерали ни западни модел који у много чему, понекад драматично, одудара од начина живота исламског света.

Исламисти су прве слободне изборе „арапског пролећа” искористили да победе у Тунису и Мароку. Најјачи су у Јордану. На велика врата вратили су се у Либију.

То што промена нема у државама Персијског залива делом може да се правда петро-новцем који су краљеви, емири и султани уложили у куповину социјалног мира. Још више потребом Запада да се ништа не промени јер би увођење демократских слобода могло да угрози његове политичке и енергетске интересе.

Раскорак између утврђених демократских стандарда које Ујка Сем држећи јарбол Јунуон Џека извози по свету, у различитим паковањима, и арапске стварности је нова потврда да операције пресађивања никада не успеју када организам одбаци страно тело.

Читам недавно истраживање из Либије. Тек 15 одсто испитаних каже да жели демократију за годину дана, тек сваки трећи за пет година, док 40 одстоприжељкује „јаког лидера”.

Да ли је то израз „непознавања начина на који демократија функционише”, како старатељски тумаче они који су је – демократију – слали из ваздуха, разорили земљу и распламсали племенске сукобе које озбиљно прете подели Либије по ирачком сценарију?

Могуће, али кога су то од својих деспотских арапских савезника Западњаци икад упућивали у тајне демократије? Мубарака? Садама Хусеина или Гадафија док су им све или неко време били миљеници? Немојте ми само рећи да неко због ригидне ауторитарности данас прети саудијском или краљу Бахреина?

Арапи траже сопствени модел. Како је прва карактеристика тог света то што је исламски, зар није логично да решења виде у „политичком исламу”? Потискивање ислама из њихових живота – што је предуслов владавине западног модела – само их је радикализовало.

Нису Арапи једини који своју историју, веру, културу или обичаје желе да саобразе облику политичке владавине. Својевремена анкета у пет земаља јужне Азије, укључујући Индију и Пакистан, показала је да две трећине испитаних прижељкује „снажног лидера који не мора да се обазире на изборе”. Иако више од 60 одстоподржава демократију, чак 28 одсто – значајан постотак – каже да им није важно да ли је власт демократска или не (Пакистан 49 одсто, Индија 21 одсто) – под условом да живе боље.

Историја Арапа нема много сличности са политичким искуствима јужне Азије. Либијци заиста не знају како демократија функционише, али симптоматично је да сумњичавост испољавају и они, попут Индуса, који то знају.

Да ли су решење „дивани”, арапска алтернатива парламентима која је, колико год несавршена због надмоћи владара, ипак,саображенија локалним друштвима па их у искреној жељи за продорима слободе треба подржавати а не гушити и замењивати западним оригиналом (сурогатом).

Имају ли старине седих брада које сам гледао у Авганистану право да своју „лоја џиргу” – неку врсту скупштине локалних угледника – употребе да се договоре и реше своје проблеме? А, верујте ми, разлике између „лоја џирге” и Вестминстера су галактичке.

Драматична различитост света неће бити уклоњена осионим „демократским просветитељством”. Обрнуто, изазиваће сукобе, милитаризоваће потчињене. Решење је у традиционално дефицитарној роби – толеранцији различитости.

Зато је кључно питање које покреће либијска анкета: шта ако људи, не само у Либији, не желе једину лиценцирану демократију којасе патронажно врти светом?

Демократија је најгори облик владавине, изузевши све оне друге форме које су с времена на време опробаване, гласи диктум Винстона Черчила.

Никад и нигде до краја остварена, демократија је амбиција, али је као политичка идеја постала толико моћна последњих деценија да је све сем њеног свеопштег обожавања на граници јереси.

Нова инквизиција је за одбрану своје доктрине политичке вере данас спремна да баца бомбе.

Демократија нису само избори. Она подразумева остваривање разних вредности, испуњење очекивања људи – политичких, социјалних и економских – у мери у којој то може да им пружи.

Уколико су Либијци недовољно „демократични”, то не значи да не желе ефикасну власт, праведнију расподелу, правично судство, просперитетну привреду. Тако читам њихову анкету. Зато Арапи сматрају да алтернатива није јерес.

Но, све недоречености реформског преобликовања арапског света – у визури Запада, или трагања за аутентично сопственим моделом – по жељи арапских бирача, нису једина дилема у вези садемократијому региону.

Ако „арапско пролеће” не испуњава очекивања западног света, ако „арапска улица” показује да је неспремна на copy-paste демократског манифеста који јој шаљу, шта је са Израелом, државом која деценијама слови за „једину демократију Блиског истока”?

Израел никада није намеравао да буде реплика англо-америчког политичког модела. Његови очеви оснивачи, очарани идејама социјализма које су понели из источне Европе, били су ближи европској социјалдемократији.

„Ипак, као експеримент јеврејске моћи, јединствен после два миленијума прогона и егзила, Израел је доспео у ћорсокак. Интензивирајући конфликт вредности унео је велики стрес у његову демократску природу”, пише сада „Њујоркер”.

Повод су израелски позиви на напад на спорна иранска нуклеарна постројења. О егзистенцијалној претњи споља која егзистенцијално прети демократији изнутра. Претња је последња у низу отвореном давно окупацијом палестинске земље.

Управо је та окупација највећа опасност. Називајући је „кризом ционизма”, критичари говоре о настанку антидемократске политичке културе, ксенофобије, чак и апартхејда, која посебно доминира међу Јеврејима на Западној обали.

Својеврсни макартизам уселио се у кругове владајуће израелске деснице. Политички плурализам попушта у мери у којој расте утицај ултраортодоксних рабина који траже сегрегацију мушкараца и жена на јавним местима, који расправљају када је дозвољено убити Арапина, који су утицали да 51 одсто Јевреја сматра да треба забранити оштре критике Израела у јавности.

Кородирају везе са либералном демократском државом о којој је сањао отац ционизма Теодор Херцл.

Истинска демократија Блиског истока је угрожена.