"Ко то тамо пева"1991.

Довољни су њено име и презиме, па да се зна да је реч о комплетној уметници. Неда Арнерић у ризници свог професионалног рада има око 70 филмова, нешто мање позоришних представа и више од деценије и по галеријског рада. У све три дисциплине ради и сад, али то није све...

Сачувала је свој препознатљив изглед: ведро лице, очи које се смеју, изазован стас, грациозан ход... И звонак глас је део њене природе који јој даје посебан шарм, а укупан утисак о стању њеног духа огледа се у благом кокетирању и кад говори озбиљно о свим сферама свог живота...

Седели смо у беспрекорно уређеној башти њене куће, у једној мирној улици, на врачарском пропланку, уз храм Светог Саве.

Изложба слика је један од повода за овај разговор.

Пре две године сам се вратила историји уметности и свом галеристичком послу. Галерију "Атријум", у Симиној улици, затворила сам 1999. и не намеравам да је поново отварам. Сад сам уметнички директор уметничке фондације из Ниша коју финансира дуванска индустрија "Филип Морис". Прошлог уторка сам, после излагања у Нишу, отворила  изложбу младих сликара у Новом Београду, на Тошином бунару, у просторијама  спонзора. Та  галерија је, веровали или не, једна  од најлепших у Европи.

Какав је био одзив младих сликара?

Фантастичан. На конкурс се пријавило око 800 уметника, а изабран је 51 рад. Изложба је продајна, а награде су врло високе: прва је 10.000 евра, друга 5.000, а трећа 3.000! Ова фондација и стипендира најталентованије... Недавно смо расписали конкурс за кратку драму. Тај део посла води Јован Ћирилов. Стигло је 60 понуда. Прве три ће бити награђене новчано и изведене у нишком позоришту... Главни покретач ове фондације је Радован Лале Ђурић, наш сликар у Америци.

Какав је био Ваш почетак на филму?

Сећам се, као кроз сан, мог првог филма "Сан" редитеља Пурише Ђорђевића 1966. Имала сам тада 13 година. Била сам врло самостална. Уписивала сам се сама у балетску школу, па на глуму, у дечју групу Бате Миладиновића, при Радио-Београду. Учила сам и језике... И тако сам стигла у "Сан"... После тога сам са Пуришом радила филмове "Јутро"и "Подне"... Кад сам имала 15 година понуђена ми је "Вишња на Ташмајдану" и то ме је избацило у орбиту популарних личности Југославије. Наставила сам да глумим мислећи да ми је то хоби...

Којих улога се посебно сећате?

Има улога које су на мене оставиле велики траг. Тешка улога је била у филму "Исправи се, Делфина". Затим сви филмови Лордана Зафрановића, па "Преко три карте за Холивуд" Божидара Николића до најновијих: филмског првенца једног од највећих позоришних редитеља мелодраме Милана Караџића "Промени ме", и филма  Слободана Шијана "СОС, спасите наше душе", који ће бити готов следећег месеца, а по жанру и по причи подсећа на "Ко то тамо пева"...

Кад сте се уписали на Позоришну академију?

Са 16 година била сам, а мислим и остала, њен најмлађи студент. Али, тада није био дозвољен рад у току студирања, па ми је професор Маричић препоручио да снимам филмове док ме зову, а да после завршим школу. Међутим, ишла сам из филма у филм, путовала, научила језике, удавала се, проводила... Имала сам баш бурну младост...

Како су то доживљавали Ваши родитељи?

Захваљујући мајци Милици и оцу Славку све сам ово постигла, јер су ме у свему подржавали. Поштовали су сваку моју одлуку од моје десете године. Обожавала сам оца. Он се пре осам година негде "преселио". Његова енергија је ту негде око мене... Био је лекар и ватерполиста са Корчуле. Тамо смо га сахранили. Имам на том лепом острву велику породицу. Мама, Београђанка, ми је жива.  

Колико сте задовољни постигнутим?

У свему сам веома задовољна својим животом. После гимназије сам завршила историју уметности. На Академију се нисам враћала, али у глуми, ипак, нисам била самоука. Уз таленат који, очигледно, имам у највећем број улога уз мене су били Милена Дравић и Љубиша Самарџић од којих сам научила много. То каљење је најдуже трајало у позоришту, па данас, с готово 54 године, могу да кажем да и на даскама које живот значе добро владам и занатом и емоцијама. Нисам млада, а тако се осећам. Имам много енергије за све послове... Искусна сам. Ништа више не може да ме изненади. А то, верујте, смирује.

Шта код Вас изазива носталгију?

Свака помисао на ону Југославију.Покушавам да превазиђем новонастале границе и сећам се, са носталгиујом, спокојног живота који смо имали у једној од најлепших земаља света. Широм ње, сад у шест држава, имам много рођака и пријатеља, па недозвољавам да се ти односи угасе. Носталгију лечим и радом с глумцима из свих крајева бивше Југославије. Сад то чиним у Љубљани, где Бранко Ђурић Ђура припрема серију, урнебесну комедију: "Наша мала клиника" у којој играју Босанци, Словенци, Срби, Хрвати, Македонци...

У којим представама сада играте?

У Битеф-театру играм у релативно новој представи "Превара" Харолда Пинтера, а у Београдском драмском имам две представе: шкотску драму "Гвоздени живот" и хит Словенца Матјажа Зупанчича "Игра парова". Обе су на Малој сцени, где ми је публика готово у крилу, што је и најтеже и најлепше. Уз све то у Центру модерних вештина предајем једанпут недељно као трочас предмет Наступ пред камерама. То је намењено младим људима који желе да се појаве у јавности као адвокати, политичари, спикери, новинари...

Имате ли време за спорт?

Нисам много спортски ангажована, али познајем низ спортиста. Често сам у контакту с кошаркашима преко мог пријатеља глумца Богдана Диклића, коме су на сваку представу долазили сви кошаркаши Партизана. Његов најбољи пријатељ је тренер Жељко Обрадовић, који је недавно шести пут, овог пута с Панатинаикосом, постао европски првак. 

Који спорт волите да гледате?

Поред кошарке то је ватерполо. Мој отац је био ватерполиста Сушака, у Ријеци, а кад се преселио у Београд и Партизана. Водио ме је и на неке утакмице...

Имате ретко презиме?

Ми смо Арнери, па су моји југословенски оријентисани дедови двадесетих година свом презимену додали ћ. Наш рођак је чувени ватерполиста Гојко Арнери. Сви смо порекло с Корчуле.

Где се најбоље одмарате?

У мом дворишту и само на мору и то буквално. Већ тридесетак година проводим одмор на малим бродовима где нас је највише шесторо. У доба ових ратова ишли смо на Јонско и Егејско море, а сад нам је најлепше на  Јадранском мору док обилизамо хрватска острва. На копно долазимо само по воду за пиће. Имамо пријатеље који имају брод или га изнајмимо. То је једини начин на који умем да летујем. Не желим да видим цивилизацију месец дана.

Кад сте упознали Зорана Ђинђића?

Мој муж Милорад Мештеровић, хирург у земунској болници, и ја одлучили смо, пре десетак година, у току протестних шетњи, да уђемо у Демократску странку  и да јој помогнемо. После тога сам и путовала с вођама странке по Србији, где сам, у педесетак градова, одржала и мале говоре. Тада сам упознала Ђинђића.

Како сте "преживели" аферу Бодрум?

Тешко. Моја скупштинска картица је, док сам била на одмору, искоришћена за прављење кворума при избору Кори Удовички за гувернера Народне банке. То је откривено, па је Кори морала да оде... Да је било другачије можда би нам било боље. Она би била овде, а не у Њујорку, у Уједињеним нацијама, где је ангажована као финансијки експерт. Тај случај сам искористила да радим на себи. Тако нешто више никад не би могло да ми се догоди...

Шта мислите о браку као институцији?

Имала сам један младалачки брак, који је трајао две и по године. У њега сам, с 21 годином, ушла с редитељем Дејаном Караклајићем. На моју срећу, после развода, нашла сам човека с којим имам сличне погледе на живот – мог садашњег супруга Милорад с којим сам под истим кровом од 1981. Освојио ме је шармом и широким погледима на живот. И он је имао брак иза себе, налудовао се у Аустрији, где је радио. Живимо мирно. Имамо огромно поверење једно у друго, а истовремено и пуну слободу, без контроле... Иначе брак као институција је превазиђен. Милорад и ја смо се венчали због неких папира, чак се и не сећам кад је то било. 

Да ли сте пропустили да нешто урадите, па сад жалите за тим?

Све што нисам урадила гледаћу да учиним до краја живота... Мислим да имамо још довољно времена.

А чега Вам је стварно баш жао?