Извоз преко интернета и мерач струје у Госпићу

Све је више људи у Србији на интернету – према последњим мерењима више од 50 одсто. Овај медиј људи још увек првенствено доживљавају као платформу за комуникацију и примање информација. Када је реч о пословању преко интернета, код нас је све то још увек обавијено велом тајне и људи углавном начују неке парцијалне и контрадикторне информације, недовољно да би се у вези с тим било како активирали. Ово је пре свега због тога што још увек немамо довољно развијену куповину преко интернета и навику плаћања картицама.

Истина је да се у развијенијим земљама годинама све купује преко интернета. Такође, комуникација између земаља са два краја света је драстично олакшана. У таквом окружењу, родило се на стотине нових врста послова које људи раде из свог дома, седећи за компјутером. Све што је у вези са производњом, пласманом, маркетингом и било којим видом пословања.

Професије које су укључене у ове послове су веома шаролике – то су писци, програмери, фотографи, правници, математичари, лекари – практично свако ко може да креира некакву врсту информативног садржаја или да се бави менаџментом.

Можда ће вам звучати чудно, али сви ови послови могу се радити и из Србије за глобално тржиште. Не само да могу, већ постоји на хиљаде људи који то раде.

Често се могу чути примедбе да у Србији не постоји ПејПал (главна компанија за посредовање у интернет плаћању), а све то због застарелости закона и немогућности државе да их реформише. Доста људи наводи ово као главни разлог зашто нису успешни у покушајима да раде нешто преко интернета. У реалности, међутим, постоји бар 50 начина да се заобиђе непостојање ПејПала на легалан начин и да се нешто ради. Они који су били решени, нашли су те начине. Постоји Гугл, све информације су тамо, могу да се нађу. Чекање да држава било шта уради не исплати се када је интернет у питању чак ни у Америци а камоли у Србији. Исувише се брзо крећу информације, државни апарат једноставно није пројектован да испрати ту брзину, ко год да је на власти.

Да се вратим на причу о пословању. Поента је у томе да хиљаде људи широм Србије седи и ради неке послове преко интернета, и за то добијају новац. Овде говоримо о извозу на један потпуно нов начин. И то је оно што је интернет променио – парадигма појма извоза.

Када кажемо „извоз”, свако од нас има различите асоцијације, али рецимо да је неки универзални стереотип слика како ми шаљемо некакве малине, тракторе, шрафове, неке опипљиве ствари које смо произвели у држави Србији, у неке друге земље. Све те ствари се превозе некаквим шлеперима, бродовима или како већ до тих других држава, а те друге земље нашим фирмама за то дају неки новац у страној валути. Тако девизе улазе у земљу и то се зове извоз. Мислим да и деца у основној школи то уче.

Како изгледа извоз преко интернета? Рецимо, имамо Мирка који седи у Новом Саду и сваког месеца напише 100 текстова на енглеском језику које пошаље и-мејлом одређеној фирми из, на пример, Аустралије. За то добија хонорар у доларима. Мирко се бави извозом исто колико и „Симпо” када извезе душеке у Русију. Једина разлика је у томе што је он појединац а „Симпо” велики систем и што Мирко извози „неопипљиве” ствари.

Ако сада идеју ,,Мирка” апстрахујемо на, рецимо, фирму са 100 запослених у којој се људи баве услугама или производњом за глобално тржиште, долазимо до далеко озбиљнијих цифара, поредивих са ,,Симпом” или било којом домаћом фабриком која производи „опипљиве” ствари.

Али нису само „неопипљиве ствари”оно што се продаје преко интернета. Захваљујући њему, ни производња и извоз опипљивих ствари више није толико компликована као некад. Свет се драстично изменио. Да ли знате да је данас могуће да покренете бизнис и будете власник глобалног бренда, а да при том нисте ниједном изашли из куће? Могуће је направити глобални бренд а да при том нисте обавили ниједан телефонски разговор.

Постоје мале фирме из Србије које су осмислиле неке производе, имају производњу, на пример, у Кини, а продају у Америци или по Европи. При чему њени представници никада у животу нису били ни у Кини ни у Америци нити уживо упознали људе који им производе. Све се може пронаћи и завршити путем интернета, и производња и дистрибуција и маркетинг. Знам да многима од вас ово делује као научна фантастика, али ови људи постоје, и неки од њих живе у најудаљенијим деловима Србије. Видео сам их и додирнуо сам их.

Момо Капор је једном приликом рекао: „Да је Тесла остао у Србији, био би мерач струје у Госпићу, а да је Пупин остао у Србији, био би директор поште у Идвору”.

Данас, коначно, није више потребно одлазити одавде да бисте нешто урадили. Ту је интернет.