Швајцарски страх од губитка посла

Швајцарски бирачи били су јуче у прилици да својим гласом одлуче о изменама закона који регулишу дужину минималног годишњег одмора, али и да подстакну увођење регулатива о повишењу минималних плата и надница. Предлог о коме је на недељном референдуму одлучивано, предвиђао је продужење годишњег одмора са четири на шест недеља и одређивање минималног месечног дохотка у висини од четири хиљаде франака.

Према коначним резултатима, Швајцарци су двотрећинском већином рекли - не: 66,5 одсто бирача изјаснило се против увођења додатног годишњег одмора и повишења плата. Резултати су били још убедљивији на нивоу кантона. Са „не“ је гласала већина у свих двадесет и шест кантона. 

Да су заокружили „да“ на гласачком листићу, Швајцарци би се одмарали петнаест дана дуже. У путном пртљагу би се, извесно, нашло и више нових одевних предмета и спортских реквизита - према замисли утицајног синдиката „Травај свис“, референдумом је требало да буде наложено парламенту у Берну да усвоји и измене закона о минималном личном дохотку: „Најмање четири хиљаде франака месечно – сваком запосленом“, гласио је слоган синдикалиста.

Шта је навело бираче да одбију повишице и продужење одмора? У водећим дневницима указано је на лојалност запослених: „Победила је брига за очувањем радних места“, забележено је у конзервативном „Ноје цирхер цајтунгу“. Грађанској левици блиски „Тагес анцајгер“ другачије је објаснио исход референдума: „Кумовао је страх од губитка запослења“, закључио је дневник и указао на кампању коју су водили - послодавци.

Швајцарски послодавци, недељама уочи референдума плакатирали су поруку: „Дужи годишњи одмор + већа плата = губитак радних места.“ Челници концерна, од „Нестлеа“ до „Своча“, истицали су да ће бити приморани да преселе производњу у иностранство, ако предложене измене Закона о раду буду прихваћене на референдуму.

Поредећи резултате сличних референдума у прошлости, долази се до закључка да су Швајцарци, уз Јапанце, једини запослени који се константно одричу повластица, не би ли исказали поштовање према послодавцу. У минулих четрдесетак година, Швајцарци су двотрећинском или трочетвртинском већином одбијали повластице.

У пролеће 1976 чак 78 одсто је гласало против увођења 40-часовне радне недеље. Предлог из 1985. године о продужењу са четири на пет недеља плаћеног годишњег одмора за старије од четрдесет година, одбијен је 65,2 одсто гласова. У 1988. години 65,7 одсто бирача (поново) је одбило скраћење радног времена на четрдесет сати недељно. Најзад, 2002. године 74,6 одсто Швајцараца било је против увођења 36-часовне радне недеље...

Бирачи су константно одбијали и законске предлоге о скраћењу радног стажа неопходног за одлазак у пензију. Швајцарци су гласали и против предлога да се са напуњене 62 године старости стекне право на пензију. На пет референдума, између 1978. године и 2008. године, постотак је износио између 58,6 и 80 одсто.

Уз бригу за очување радног места, емпиричари истичу и бригу за здравље. Уочи референдума ове врсте, наиме, редовно се покрећу расправе о здравственим последицама (не)рада. На недељном референдуму један од аргумената синдиката гласио је: „Више времена за одмор позитивно утиче на здравље – број боловања драстично ће опасти.“ Противаргумент је поднео парадни социолог и стручњак за последице интензивног рада Александер Салвизберг: „Статистике широм света показују да је скраћење радног времена доводило до интензивирања радног процеса, условљавало додатни стрес. Забележен је пораст броја срчаних обољења, гастритиса...“

Међу објашњењима најзанимљивији је аргумент о калвинистичком поимању (верском кодексу) које је дубоко усађено у начин размишљања просечног Швајцарца: рад, скромност и неистицање и даље су особине које значајно утичу на прихватљивост појединца у заједници.