Švajcarski strah od gubitka posla

Švajcarski birači bili su juče u prilici da svojim glasom odluče o izmenama zakona koji regulišu dužinu minimalnog godišnjeg odmora, ali i da podstaknu uvođenje regulativa o povišenju minimalnih plata i nadnica. Predlog o kome je na nedeljnom referendumu odlučivano, predviđao je produženje godišnjeg odmora sa četiri na šest nedelja i određivanje minimalnog mesečnog dohotka u visini od četiri hiljade franaka.

Prema konačnim rezultatima, Švajcarci su dvotrećinskom većinom rekli - ne: 66,5 odsto birača izjasnilo se protiv uvođenja dodatnog godišnjeg odmora i povišenja plata. Rezultati su bili još ubedljiviji na nivou kantona. Sa „ne“ je glasala većina u svih dvadeset i šest kantona. 

Da su zaokružili „da“ na glasačkom listiću, Švajcarci bi se odmarali petnaest dana duže. U putnom prtljagu bi se, izvesno, našlo i više novih odevnih predmeta i sportskih rekvizita - prema zamisli uticajnog sindikata „Travaj svis“, referendumom je trebalo da bude naloženo parlamentu u Bernu da usvoji i izmene zakona o minimalnom ličnom dohotku: „Najmanje četiri hiljade franaka mesečno – svakom zaposlenom“, glasio je slogan sindikalista.

Šta je navelo birače da odbiju povišice i produženje odmora? U vodećim dnevnicima ukazano je na lojalnost zaposlenih: „Pobedila je briga za očuvanjem radnih mesta“, zabeleženo je u konzervativnom „Noje cirher cajtungu“. Građanskoj levici bliski „Tages ancajger“ drugačije je objasnio ishod referenduma: „Kumovao je strah od gubitka zaposlenja“, zaključio je dnevnik i ukazao na kampanju koju su vodili - poslodavci.

Švajcarski poslodavci, nedeljama uoči referenduma plakatirali su poruku: „Duži godišnji odmor + veća plata = gubitak radnih mesta.“ Čelnici koncerna, od „Nestlea“ do „Svoča“, isticali su da će biti primorani da presele proizvodnju u inostranstvo, ako predložene izmene Zakona o radu budu prihvaćene na referendumu.

Poredeći rezultate sličnih referenduma u prošlosti, dolazi se do zaključka da su Švajcarci, uz Japance, jedini zaposleni koji se konstantno odriču povlastica, ne bi li iskazali poštovanje prema poslodavcu. U minulih četrdesetak godina, Švajcarci su dvotrećinskom ili tročetvrtinskom većinom odbijali povlastice.

U proleće 1976 čak 78 odsto je glasalo protiv uvođenja 40-časovne radne nedelje. Predlog iz 1985. godine o produženju sa četiri na pet nedelja plaćenog godišnjeg odmora za starije od četrdeset godina, odbijen je 65,2 odsto glasova. U 1988. godini 65,7 odsto birača (ponovo) je odbilo skraćenje radnog vremena na četrdeset sati nedeljno. Najzad, 2002. godine 74,6 odsto Švajcaraca bilo je protiv uvođenja 36-časovne radne nedelje...

Birači su konstantno odbijali i zakonske predloge o skraćenju radnog staža neophodnog za odlazak u penziju. Švajcarci su glasali i protiv predloga da se sa napunjene 62 godine starosti stekne pravo na penziju. Na pet referenduma, između 1978. godine i 2008. godine, postotak je iznosio između 58,6 i 80 odsto.

Uz brigu za očuvanje radnog mesta, empiričari ističu i brigu za zdravlje. Uoči referenduma ove vrste, naime, redovno se pokreću rasprave o zdravstvenim posledicama (ne)rada. Na nedeljnom referendumu jedan od argumenata sindikata glasio je: „Više vremena za odmor pozitivno utiče na zdravlje – broj bolovanja drastično će opasti.“ Protivargument je podneo paradni sociolog i stručnjak za posledice intenzivnog rada Aleksander Salvizberg: „Statistike širom sveta pokazuju da je skraćenje radnog vremena dovodilo do intenziviranja radnog procesa, uslovljavalo dodatni stres. Zabeležen je porast broja srčanih oboljenja, gastritisa...“

Među objašnjenjima najzanimljiviji je argument o kalvinističkom poimanju (verskom kodeksu) koje je duboko usađeno u način razmišljanja prosečnog Švajcarca: rad, skromnost i neisticanje i dalje su osobine koje značajno utiču na prihvatljivost pojedinca u zajednici.