Политички ТВ дуел као игра истине

Пре него што су избори расписани, Александар Вучић је рекао да сања телевизијски дуел са Драганом Ђиласом, можда и зато што на онај, заказан 2008. године, није дошао, како је рекао, због здравствених проблема. Политички аналитичар Бранко Радун каже да Србији недостаје дебата и апелује да се Јавни сервис отвори за ТВ дуеле политичара. „Дуела нема на телевизији и то недостаје. Политичаре треба сучелити а људи ће изабрати оне који делују убедљивије и имају боље аргументе. Владајућа гарнитура сада делује посредно преко медија, али би било добро да на екранима видимо лидере странака, који би рекли нешто што су до сада избегавали да кажу. Имали бисмо јаснију слику о политичарима. Да их Јавни сервис позове, тешко да би одбили. Можда би опозиција то требало да наметне. Сучељавање на телевизији делује витешки и сигурно би разбистрило неке ствари, зато сам, чак, мислио да покренем и петицију за одржавање ТВ дуела.”

У Србији су Војислав Шешељ и Зоран Лилић први имали дуел, као кандидати за председника 1997. године. Али се тек дуел Војислава Коштунице и Мирољуба Лабуса из 2002. године сматра првим правим демократским. У европским земљама дуели су се појавили крајем прошлог века.

У Великој Британији дуела нема, јер нема непосредних председничких избора, у Немачкој је канцеларски систем, а слично је и у Грчкој. Код нас дуел има смисла јер се председник бира непосредно, па је добро да грађани буду упознати са програмом који им се нуди.

Дуел Коштунице и Лабуса водио је Владан Радосављевић, тада програмски директор Медија центра, а режирао Веско Грозданић. „То је било интересантно време. Комуницирао сам са њиховим штабовима, на челу Коштуничиног био је Срђан Шапер а Лабусовог Игор Авжнер. Било је надметања да ли ће председнички кандидати седети на столицама са точкићима или без њих. Бацали смо новчић и одлука је пала да ће столице бити са точкићима. Тражили су да Коштуница седи са десне стране и да га камера слика са те исте стране. Сценарио је био чврст и утврђивао се данима.”

Разговор са кандидатима вођен је у Медија центру, зато што Коштуница није хтео да иде на Б92, а Лабус на РТС, али су обојица пристали на Медија центар. „Нисмо имали ни студио ни камере, али смо се снашли. Сучељавање су преносиле многе ТВ станице, тако да је на телевизији било само то и ништа друго, па је гледаност била велика. После тродневног натезања, све је испало добро. Коштуница је седео заваљен у фотељи а Лабус са рукама на столу. Коштуница је био пријатнији. Разговору је присуствовало и двадесетак новинара који су имали право да поставе по једно питање.”

Први ТВ дуел председничких кандидата одржан је у Америци 1960. године, између Ричарда Никсона и Џона Кенедија. Никсон је био намрштен, са подочњацима и често обореног погледа. Иако је добро говорио, није имао шансе против шармантног Кенедија. Најмлађи председник у историји Америке добио је 112.803 гласа више од Никсона, и многи су ту предност тумачили његовим успешним појављивањем на ТВ екранима. Дуел бледог Никсона и препланулог Кенедија пратило је 70 милиона Американаца, а Роберт Дол, касније кандидат за председника, испричао је да је дуел слушао на радију у колима, и био убеђен да ће Никсон победити.

Миљенко Дерета, извршни директор Грађанских иницијатива, каже да у западним демократијама кандидати сучељавају своје програме, а да код нас нема програма, па немају шта да сучељавају. Он подсећа на недавни дуел Милорада Додика и Чедомира Јовановића, који је помогао да се они боље разумеју. „То је било корисно и за њих и за нас. „Избори још нису расписани, па је прерано закључивати да дуела неће бити. То ће се ипак догодити. Грађанима је потребно што више информација са највишег места, и са нестрпљењем очекујемо да то видимо на екранима.”

Владимир Вулетић, социолог, каже да би било у реду да говоре на телевизији јер је то пракса у системима више политичке културе. „Политичке емисије код нас често изгледају као вашар демагогије, а учесници, уместо да одговоре на питање, причају о нечему другом. То се претвори у своју супротност а људи остану неинформисани.” Он каже да на опредељене бираче, према истраживањима, дуели немају велики утицај. „Али, за део неодлучних, онај ко остави бољи утисак, а важна је и невербална комуникација и одело, може профитирати. Телевизија нема ту магичност као пре пола века, у време првог сучељавања, али може да открије неке ствари које се крију. Дуели могу бити и мач са две оштрице, јер се понекад претворе у препуцавање, због чега људи изгубе жељу да их гледају.”

Неки и нису претерано заинтересовани да гледају политичаре на телевизији. Почетком марта, двоипочасовни наступ француског председника Николе Саркозија гледало је око 5,6 милиона људи на државној телевизији у ударном вечерњем термину, а серију „Хаус” 8,1 милион. Саркозијевог главног ривала на предстојећим председничким изборима, социјалисту Франсоа Оланда, на истој телевизији, у јануару, гледало је око 5,5 милиона људи.

----------------------------------------------

Кенедијева „ТВ клопка” за Никсона

Легендарна „победа” у ТВ дуелу Кенедија над Никсоном била је класична медијска „клопка”. Наиме, штаб Кенедијевих је, проучивши слабости противника, користио све прљаве трикове да га деградира. Никсон је на ТВ дуел дошао уморан и мучен болом у колену. Стога је Кенедијев изборни штаб тражио да оба кандидата стоје. То је, наравно, временом појачало бол у Никсоновој нози и изазвало болну гримасу на његовом лицу. Осим тога, Кенедијев штаб је тражио и да се грејање у студију појача, јер су знали да се Никсон лако зноји. Тако су гледаоци видели намргођеног, нервозног Никсона, који често брише грашке зноја са чела, и опуштеног и насмејаног Кенедија. Кенедијеви људи успели су да издејствују и да се често приказују крупни планови лица председничких кандидата, како би се видео зној на Никсоновом лицу, као и то да он није свеже избријан, јер је имао јаку браду. Зато су, захваљујући манипулацији „говором тела”, гледаоци дали предност опуштенијем Кенедију над нервозним Никсоном, написао је у часопису „Нова српска политичка мисао” Радун.