Шејка је био душа „Mедиале”

Миро Главуртић „Медиали” је дао име. Милован Видак кодекс. А Леонид Шејка есенцију, душу. Остало је историја српског сликарства, које се подсећамо од вечерас у 20 сати у галерији Хаос, на изложби поводом осамдесет година од Шејкиног рођења.

Омаж уметнику (1932–1970) чини деведесет његових цртежа, позајмљених из око тридесетак приватник колекција и два музеја – Музеја савремене уметности и Историјског музеја Србије. Иако је познато да је уништио велики број радова из ранијих фаза, на изложби ће ипак бити свеобухватно представљен јер је сакупљено све што се у овом тренутку може пронаћи, нека дела чак први пут излазе на светлост дана а датирају из 1953. Приликом прикупљања радова откривена су и два фалсификата – једна графика и један цртеж фломастером и они се због сумњивог ауторства неће наћи пред публиком.

Човека присутног на сликарској сцени од 1950, једног од оснивача групе „Балтазар”, која доцније прераста у „Медиалу”, аутора чувеног дела „Трактат о сликарству” (издат 1964.) називали су и овако: архитекта, сликар, теоретичар, езотерик, визионар, исконски интелектуалац, геније. Свакако ренесансни човек. Да је поживео дуже, кажу, приближио би се концептуалистима. Како је пред пред крај живота рекао, за њега је „сликарство било једна врста молитве”. А цртеж је, како то данас каже др Ирина Суботић, која га је лично познавала, био као крвоток, као начин мишљења. Јер, међу његовим радовима најбројнији су управо цртежи, разних формата, на разним подлогама. Могу се разврстати у неколико тема: мултипликације предмета, ђубришта, складишта, ентеријери и мртве природе, при чему хронологија њиховог стварања није примарна. Настали су под утицајем старих мајстора – Леонарда, Ван Ајка, Вермера. Папир је, карактеристично, готово увек до последњег милиметра испуњен.

– У почетку су његови цртежи били невешти и груби да би потом они постали софистицирани и суптилни, свеобухватни, такви да могу да буду потпуна замена за слике. Шејка је као личност имао толики капацитет да није било могуће да не буде чвориште „Медиале”. И теоретичар и практичар. Топлог лика, са бурним унутрашњим животом. А опет, био је скроман. Прескроман. Као да се одрекао свих благодети. Он и Марија Чудина су веома тешко живели, дела су се јако, јако ретко продавала. И обично су их куповали пријатељи, који су желели да некако помогну. Изванредно је певао, старе руске пасме, често са Данилом Кишом. Чак је у Београд довео и Окуџаву, чије су песме у то време, будући да су говориле о животу у гулазима, биле у Совјетском Савезу забрањене – евоцирала је успомене Ирина Суботић.

Како је најављено, током трајања изложбе до 13. априла биће организована стручна вођења, док ће током једне вечери бити уприличена и дискусија о Шејки, којој ће присуствовати уметници који су га познавали.