Шамар Партизану

Суботњи инцидент на стадиону у Хумској, када је један назови навијач Партизана одгурнуо или ошамарио (свеједно) најбољег и најперспективнијег фудбалера тог клуба Лазара Марковића није случајан и представља само последицу стања у којем се наш још увек најпопуларнији спорт налази.

Млако и невешто срочено саопштење Фудбалског клуба Партизан само је потврда онога што одавно знамо – да је наш фудбал пукао по свим шавовима. Зар је битно да ли је навијач прескочио ограду с јужне или источне трибине, иако су сви видели с које стране је више њих дошло на атлетску стазу? Зар је важно да ли је одгурнуо или ошамарио играча? Зар је битно да ли је у питању Лазар Марковић или било који други фудбалер?

По испробаном рецепту у оваквим приликама, најлакше је огласити се саопштењем у којем се суштински не каже ништа. Овог пута, да ствар буде гора, налазе се речи оправдања за оно што се оправдати не може. Осуда? Па, сасвим је нормално, или је можда и то у српском фудбалу новина, да се овакви незапамћени скандали јавно осуде. А јасно је да због мира у кући, у којој се последњих месеци много тога дешавало, руководство клуба опет покушава на све начине да спусти лопту на земљу. И тако је после једног шамара стигао други. Само што овог пута бриде образи јавности.

Дисциплински органи Фудбалског савеза Србије покренули су поступак. Закон тако налаже и ту нема ничег спорног, али с обзиром на досадашњу праксу, тешко је веровати да ће се донети одлука у складу и са прописима и са здравим разумом.

Није тајна да у нашем фудбалу навијачи шурују с управама клубова. Укључени су у систем одлучивања и дато им је право да се за све питају. Зато су клубовима и везане руке у оваквим ситуацијама.

С друге стране бројни су примери како то раде страни клубови који држе до себе. Случај холандског Ајакса, вероватно, о томе сведочи понајбоље. Иако је један његов навијач због напада на фудбалера за време утакмице кажњен трогодишњом забраном уласка на стадионе, клуб из Амстердама је сматрао да то није довољно. Мимо очекивања, одрезао је своју казну којом је овом навијачу затворио капије свог стадиона на 30 година. Поврх тога, доживотно је избрисан са списка власника сезонских карата и из клупског чланства. Није Ајакс тражио помоћ ни полиције, ни закона, а ни фудбалског савеза да би завео ред у својој кући.

Потез управе четвороструког првака Европе без дилеме је за сваку похвалу и поштовање, али из српске перспективе делује нестварно. Нити је Партизан као Ајакс, нити је водећим људима црно-белих на крај памети да поступе на исти или сличан начин. Уместо истинске борбе против свих облика насиља, они се својски труде да „испеглају” ситуацију. Увели су при том неко своје неписано правило, да свако ко им укаже на било који пропуст у њиховом раду или макар има другачије мишљење „ради против интереса Партизана”, а не схватају да чине медвеђу услугу и себи и клубу.