Сат не откуцава исто за Коштуницу и Тадића

На понуду Демократске странке да све партије осим радикала и социјалиста уђу у владу демократског блока званично је одговорио једино Чедомир Јовановић, лидер Либерално-демократске партије, и то одбијањем партнерства са Демократском странком Србије и Г17 плус. По томе би се могло закључити да је једино лидер најмалобројније партије у том блоку, озбиљно схватио ту понуду. Он је уместо тога предложио мањинску владу ДС и ЛДП уз подршку ДСС и Г17 плус, што већина аналитичара сматра немогућим.
Прво зато што то, макар према предизборним изјавама, највероватније не би прихватио ДСС, а вероватно ни Г17 плус. Други, али не мањи, проблем ове "немогуће" владе је разилажење ДС и ЛДП по питању решења статуса Косова. Први су, наиме, обећавали да никада не би ставили потпис на независност Косова, а ови други истовремено уверавали гласачко тело да им не би био проблем и да на такав начин реше косовску драму. Истина, уз неке гаранције за косовске Србе. Ако их после потписа тамо још буде.

А ако се ови дијаметрални ставови имају у виду тешко би било објаснити гласачима на којој су се то средини нашле демократе и либерали, ако ни једни ни други нису попустили.

Дакле, понуда којом је ДС желео да покаже спремност да сарађују са свим странкама демократског блока може се окарактерисати као куртоазна.

Уместо да укаже на бројност могућности које има ДС за састављање владе, ова понуда више је показала оно на шта већина аналитичара указује од изборне ноћи – да је највероватнија, иако тешко достижна, влада ДС, ДСС, Г17плус.

– Влада ДС и ЛДП практично је немогућа и овај предлог је најобичније маневрисање које би можда требало да покаже да, ето, ако ДСС има опцију са радикалима, и ДС има са либералима – каже аналитичар Зоран Стојиљковић и додаје: "Најстабилнија и највероватнија, а можда и једина шанса да се састави влада је већинска влада ДС, ДСС и Г17 плус. Друга највероватнија опција је мањинска влада ДС и Г17 плус уз подршку ДСС, али би то била исувише нестабилна влада за проблеме који је очекују".

Разилажење ЛДП-а са осталим партијама, не само демократског блока, по питању Косова, проблем је, каже Стојиљковић, који владу ДС – ЛДП чини неупоредиво нестабилнијом од оне која би изашла из савеза ДС и ДСС. Влада у којој би се налазио ЛДП, додаје он, имала би проблем са усаглашавањем ставова.

Да ову прву понуду ДС не треба узимати за озбиљно, сматра и Милан Николић, директор Центра за проучавање алтернатива.

То је, тврди он, маневрисање ДС и потпуно немогућа варијанта.

– Једина шанса да се направи влада је коалиција ДС, ДСС и Г17 плус, и то као већинске владе. Све остале комбинације су нестабилне и не би издржале искушења. Главни проблем Србије тренутно је Косово, а ЛДП је партија која се највише не уклапа са осталима које мање-више имају сличан став по том питању. Мањинска влада ДС и ЛДП, чак и када би некако добила подршку ДСС, била би најнестабилнија влада – сматра Николић.

Инсистирање ДС на свом кандидату за премијера, аналитичари за сада углавном тумаче као уобичајено заоштравање на почетку преговора о влади, али мало ко верује да ће и ДС и ДСС затезати конопац до пуцања.

– Нико себи неће смети да дозволи да буде одговоран за то што Србија нема владу у тренутку када се решава питање Косова. Зато ће договора сигурно бити и то најкасније до краја марта – уверен је Стојиљковић.

Он је уверен да се ситуација пропалих преговора ДС и ДСС после избора 2003. године, када је ДС ултимативно подигао улог у преговорима, а ДСС нашао излаз у мањинској подршци СПС-а, неће поновити. ДС је, додаје наш саговорник, тада био у специфичној ситуацији због унутарстраначких превирања, и тешко да би се сада поновила та ситуација.

Међутим, специфичност овог тренутка је косовски проблем.

Управо то ће, уверени су аналитичари, убрзати преговоре. Међутим, већ се спекулише да би Косово, осим тајминга, могло пресудно утицати и на састав владе, па можда чак и на то да ДС одустане од свог кандидата за премијера и то место, ипак, уступи ДСС-у.

Наиме, у зависности од решења за статус Косова, политичка сцена у Србији би могла да се радикализује, а у случају екстремно лошег решења за Србију и да повећа шансе за тренутно мало вероватну коалицију ДСС и СРС. То је, сматра Милан Николић, влада која би се вероватно оштро противила евентуалном одузимању Косова, и можда би у томе имала и неке резултате, који би се, ипак, додаје он, мерили милиметрима, док би се економски заостатак могао мерити километрима. Међутим, и таква влада имала би више шансе да испослује вето Русије него она у којој би било дисонантних тонова и залагања за независност Косова. Наиме, Београду је раније јасно стављено до знања да се подршка званичне Москве може очекивати само ако је став Београда по питању Косова чврст и јединствен. Уколико тога нема, нема ни подршке.

Једино то би можда могло навести Војислава Коштуницу да уђе у владу са ДС чак и ако Борис Тадић оствари своју непромишљену претњу из изборне ноћи да премијерско место неће дати никоме осим Ђелићу. С друге стране, добар мотив да се Тадић предомисли може бити чињеница да је терет евентуалног лошег решења за Косово лакше носити са ДСС-ом као партнером у већинској влади.

Поготово ако се има у виду, како је то јуче приметио и Ненад Ђурђевић, из Центра за ненасилну акцију, да би у тренутку евентуалне одлуке о одузимању Космета, једини легитимни представник Србије био њен председник Борис Тадић, јер одлазећа влада, како је и ДС напоменуо, има право да обавља само техничке послове, али не и да доноси кључне одлуке.

Колико тај терет може бити велики најбоље говори чињеница да су, како је "Политика" већ писала, западни званичници, пре свега Британци, процењивали да би најбоље било да се објављивање Ахтисаријевог плана одложи за време између избора и формирања нове владе како то решење не би пало на душу демократским, постоктобарским, снагама у Србији. А овај стицај околности могао би да девалвира подршку коју лидер ДС даје кандидату своје странке за премијера. Поготово када се има у виду да са 23 одсто гласова ДС не може да направи никакву владу, баш као што то не могу ни радикали са својих 28.

Потоњима треба макар оних 17 одсто ДСС-а, а првима приде седам одсто Г17 плус. Та чињеница је тачка од које почињу преговори и праве компромиси. Све остало је прецењивање својих могућности.