Ипак, успон

И тако се, ето, догодило да у књижевној дисциплини која се зове лауреатски спринт, Демјан Леврентјевич Паркинсон порази Јозефа Ковалског. Овај ће му се, вероватно, реванширати у једној другој књижевној дисциплини, која подсећа на маратон, и коју, управо зато, не може баш свако да истрчи. Али ништа зато: главни јунак овог текста је заиста Д. Л. Паркинсон, а не Ковалски, иако се Фама о бициклистима у међувремену претворила у "Фаму о Светиславу Басари" (што је за савремену српску књижевност лепа вест). И мада се из неког малициозног угла, још до пре неки месец, могло рећи да опус овог аутора покрива обазац успона и пада (постмодерне, а не било какве болести!), Басарин последњи роман Успон и пад Паркинсонове болести ипак, срећом, представља успон.

Један од проблема са којим се Басарина пост-фамска проза сусретала јесте проблем форме: Фама о бициклистима није вероватно само најдуховитији роман српске постмодерне, то је и роман у коме је јасна, прецизна и доследно спроведена композиција, успевала да заокружи Басарине апоретичне и аутоироничне мисаоне обрте, дајући том поигравању са идејама печат (парадоксалне) нужности. У каснијим Басариним романима (изузимајући Уклету земљу) то, међутим, није био случај и они су на неки чудан начин остајали фрагментарни, што ће рећи, више или мање произвољни, другим речима, мада се то аутору не би допало, више или мање подложни скраћивањима.

Роман о Д. Л. Паркинсону и болести која носи његово име, писан је, ипак, знатно промишљеније. Наиме, форма успона и пада сугерише једно завршено време, један временски период који има свој почетак и свој крај, и која на тај начин заокружује, сређује и надомешта Басарину склоност ка фрагменту. Потом, јунак: Басарина фикционализација Фридриха Ничеа, коју смо имали прилике да видимо у Срцу земље, чини ми се као превелик залогај не само за Басару, већ и за књижевност, јер су Ничеов лик и дело, већ сами по себи један такав громадни фрагмент да чопнути од њега било шта значи имати у рукама само мрвице.

У Успону и паду Паркиносонове болести Басара је био знатно смотренији: имагинарни карактер главног јунака, Д. Л. Паркинсона, тог својеврсног идејног рефлектора којим се осветљавају и Достојевски, и Ататурк, и Беме, омогућавају Басари да успостави знатно шири смисаони темељ овог јунака, јер сада није ограничен оним што о јунаку постоји у форми акумулираног знања (као што је то био случај са Ничеом). Управо зато Д. Л. Паркинсон подсећа на Ковалског: он је јунак-апорија који у себи носи прилично немогућ спој шкотско-руске крви, синтезу болести и спасења, ђаволског имена (Демјан!) и божанских намера.

Апорија, парадокс, иронија, хумор, парабола, то су основна Басарина оружја којима он спречава пацификацију идеја, њихово враћање у зглоб система, у бинарне опозиције које нам говоре  да је здравље добро, а болест лоша (што нам може пасти на памет ако рецимо посетима диспанзер), или обратно, да је болест луциднија од здравља (ако при нареченој посети, у чекаоници читамо Манова верања по давоским брдима). Има у овом Басарином роману нечег од деридијанске игре разлике: уздржавајући се "чистих" исказа, јефитне симболике и јефтиног "знања", Басара је на најбољим страницама овог романа човек који се (поново) игра идејама, као што се неко игра са лоптом. Па кад понекад заличи на оног чупавог Бразилца из најбољих дана, онда је то уметност.

Успон и пад Паркинсове болести остаће тако једна леп постмодерни изазов онима који долазе у српској књижевности, онима који више неће бити постмодерни, баш као што ће им изазов бити и шармантно одушевљење једне Басарине читатељке, која није скривала искрено задовољство разултатом гласања. И све је то добро, и лепо, јер књижевност живи и од тих изазова, и од тих довршености, које потајно жуде да буду настављене у неком другом имену и некој другој форми.