Ipak, uspon

I tako se, eto, dogodilo da u književnoj disciplini koja se zove laureatski sprint, Demjan Levrentjevič Parkinson porazi Jozefa Kovalskog. Ovaj će mu se, verovatno, revanširati u jednoj drugoj književnoj disciplini, koja podseća na maraton, i koju, upravo zato, ne može baš svako da istrči. Ali ništa zato: glavni junak ovog teksta je zaista D. L. Parkinson, a ne Kovalski, iako se Fama o biciklistima u međuvremenu pretvorila u "Famu o Svetislavu Basari" (što je za savremenu srpsku književnost lepa vest). I mada se iz nekog malicioznog ugla, još do pre neki mesec, moglo reći da opus ovog autora pokriva obazac uspona i pada (postmoderne, a ne bilo kakve bolesti!), Basarin poslednji roman Uspon i pad Parkinsonove bolesti ipak, srećom, predstavlja uspon.

Jedan od problema sa kojim se Basarina post-famska proza susretala jeste problem forme: Fama o biciklistima nije verovatno samo najduhovitiji roman srpske postmoderne, to je i roman u kome je jasna, precizna i dosledno sprovedena kompozicija, uspevala da zaokruži Basarine aporetične i autoironične misaone obrte, dajući tom poigravanju sa idejama pečat (paradoksalne) nužnosti. U kasnijim Basarinim romanima (izuzimajući Ukletu zemlju) to, međutim, nije bio slučaj i oni su na neki čudan način ostajali fragmentarni, što će reći, više ili manje proizvoljni, drugim rečima, mada se to autoru ne bi dopalo, više ili manje podložni skraćivanjima.

Roman o D. L. Parkinsonu i bolesti koja nosi njegovo ime, pisan je, ipak, znatno promišljenije. Naime, forma uspona i pada sugeriše jedno završeno vreme, jedan vremenski period koji ima svoj početak i svoj kraj, i koja na taj način zaokružuje, sređuje i nadomešta Basarinu sklonost ka fragmentu. Potom, junak: Basarina fikcionalizacija Fridriha Ničea, koju smo imali prilike da vidimo u Srcu zemlje, čini mi se kao prevelik zalogaj ne samo za Basaru, već i za književnost, jer su Ničeov lik i delo, već sami po sebi jedan takav gromadni fragment da čopnuti od njega bilo šta znači imati u rukama samo mrvice.

U Usponu i padu Parkinosonove bolesti Basara je bio znatno smotreniji: imaginarni karakter glavnog junaka, D. L. Parkinsona, tog svojevrsnog idejnog reflektora kojim se osvetljavaju i Dostojevski, i Ataturk, i Beme, omogućavaju Basari da uspostavi znatno širi smisaoni temelj ovog junaka, jer sada nije ograničen onim što o junaku postoji u formi akumuliranog znanja (kao što je to bio slučaj sa Ničeom). Upravo zato D. L. Parkinson podseća na Kovalskog: on je junak-aporija koji u sebi nosi prilično nemoguć spoj škotsko-ruske krvi, sintezu bolesti i spasenja, đavolskog imena (Demjan!) i božanskih namera.

Aporija, paradoks, ironija, humor, parabola, to su osnovna Basarina oružja kojima on sprečava pacifikaciju ideja, njihovo vraćanje u zglob sistema, u binarne opozicije koje nam govore  da je zdravlje dobro, a bolest loša (što nam može pasti na pamet ako recimo posetima dispanzer), ili obratno, da je bolest lucidnija od zdravlja (ako pri narečenoj poseti, u čekaonici čitamo Manova veranja po davoskim brdima). Ima u ovom Basarinom romanu nečeg od deridijanske igre razlike: uzdržavajući se "čistih" iskaza, jefitne simbolike i jeftinog "znanja", Basara je na najboljim stranicama ovog romana čovek koji se (ponovo) igra idejama, kao što se neko igra sa loptom. Pa kad ponekad zaliči na onog čupavog Brazilca iz najboljih dana, onda je to umetnost.

Uspon i pad Parkinsove bolesti ostaće tako jedna lep postmoderni izazov onima koji dolaze u srpskoj književnosti, onima koji više neće biti postmoderni, baš kao što će im izazov biti i šarmantno oduševljenje jedne Basarine čitateljke, koja nije skrivala iskreno zadovoljstvo razultatom glasanja. I sve je to dobro, i lepo, jer književnost živi i od tih izazova, i od tih dovršenosti, koje potajno žude da budu nastavljene u nekom drugom imenu i nekoj drugoj formi.