Време Пекићевог романа

Знам одговор на питање шта је време све док ми не поставите то питање, каже Свети Августин.

Питање о времену није само питање о његовим границама, о неизвесном почетку и о могућем крају, него и питање о његовом току. Да би се време у ма ком виду спознало, нужно га је поделити на неке етапе које би имале какве такве људске мере. Зато се питање о времену увек поставља са присенком осмишљавања тог времена у себи.

Одговор Светог Августина, заправо, није никакав одговор. То је погодно и ефектно реторичко одлагање траженог одговора или тек постепени, заобилазни улазак у причу о времену. Али исти такав одговор – потврда знања за које нисмо упитани и његово постојање све док се за њега не затраже поуздане гаранције – могао би да пружи и читалац Пекићевог "Златног руна".

Време и простор

Знамо одговор на питање шта је време Пекићевог романа све док нам неко не постави то питање. Када на то питање треба пружити одговор, онда се суочавамо са једним од основних питања овог романа. Кажем једним од основних, а не изричито једним јединим, основним питањем зато што би свака реторичка стратегија свођења значења овог волуминозног романа била супротна његовој ироничној, релативистичкој перспективи. Свет Пекићевог романа одупире се једностраним репликама тумачења.

У Пекићевом роману нису статични ни време ни простор. Међусобно повезани и условљени, ова два принципа се јављају у читавом низу разноликих појавности. При томе, из једног времена у друго, као и из једног простора у неки наредни, писац са својим јунацима и опсесивним мотивима иде лако и често, са прекорачивањем временских и просторних граница које никако нису једноставне. Упредајући на овакав начин временске нити, при чему добијамо епски замах без хронолошке линеарности, писац "Златног руна" на нескривен начин сугерише сопствену концепцију приповедног времена од чије реализованости зависи судбина читавог романа.

Врло је лако замислити како би могао да, на Пекићеву тему, тече роман са традиционалном концепцијом времена. Од аргонаутске потраге за златним руном – чији смисао је измењен већ самом чињеницом да у херојском амбијенту пребива неко ко није херој, Ноемис, претходник материјалистичке страсти историје – до Бадње вечери 1941. године смењивали би се, један за другим, постепено и по задатом реду, призори и догађаји. Тако би се сводио рачун једне фирмонаутике и једне цивилизације.

Али све што је замисливо никако не може бити реализовано. У људској моћи није да на хронолошки начин исприповеда огромно време које је Пекић узео за предмет свога романа. Пошто је таква врста реконструкције немогућа, а и препричавање Пекићевог, на сасвим другим основама датог романа, јесте врло неизвестан и компликован поступак, писац се одлучио за модерну, фрагментаризовану повест у којој непрегледна маса времена бива организована у концентричним круговима три велике етапе, али и доследном примењеним антрополошким интересовањем за неколико темељних митских и историјских мотива европског културног круга.

Аркадијске зоне

Време је овладало Пекићевим романом. У једном од многобројних аутопоетичких коментара, постхумно објављених, писац скреће пажњу коју је "придао проблему времена, учинивши да читаво Златно руно зависи од принципа схватања времена". Ако се време предочено у "Златном руну" схвати на начин који сугерише читања великих реалистичких романа, онда ће се читалац суочити са тешко преводљивим проблемом организације огромне грађе овог романа. Хронолошко време није конститутивни принцип "Златног руна". Напротив, оно се том времену опире и превазилази га, задржавајући суверено право да се у многим својим пасажима позабави управо проблемом историјског тока времена.

Покуша ли се, барем сумарно, обновити исприповедано или подразумевано време Пекићевог романа, време које је у свом тоталитету, онако како га је замислио писац, вероватно непреводиво у целини ни у један други жанр, видеће се како оно превазилази свако замисливо време. То није ни нека шире заснована садашњост, ни нека неодређена прошлост, нити нека од могућих епоха људске цивилизације, већ све то уједно и много више од тога. Уз мало метафоричке слободе, али оне коју сугерише ово дело, "Златно руно" подразумева укупну историју људске цивилизације, коју потом продубљује митом као временом које се у неком нејасном часу раздружује од историје, али наставља да оличава простор и време људских снова и очекивања, а свему томе придодаје време које претходи миту као симболички израз онога што се у људској цивилизацији може само наслутити, али се не да ни доживети, нити испунити сопственим смислом.