Мустафини слатки снови

Солун – Шеснаестогодишњи Мустафа, из маленог турског града Газјентепа, попут многих својих вршњака учи веома комплексну уметничку школу – школу прављења баклава, турске посластице познате у целом свету. Све што ради, тешко и напорно, ради под будним оком и стриктним правилима главног мајстора, али Мустафа има сопствене слатке снове и жељу да своју креативност окуша у великом граду...

Мустафа са слатким сновима главни је јунак истоименог дугометражног документарно-играног филма познатог француског аутора грчког порекла Ангелоса Абазоглуа, коме је 14. Фестивал документарног филма – „Слике 21. века” – посветио посебан програм и одао почаст.

Оно што краси стваралаштво Абазоглуа, уз његову неспорну креативност и машту, свакако је различитост приступа темама којима се бави, експериментишући и развијајући свој филмски језик и чинећи од сваког филма мало чудо. У својим документарцима Абазоглу некада користи и архивске снимке и интервјуе, некада замагљује границе између фикције и стварности, а некада је његов избор чисти „синема верите”.

Без обзира на то што је припадник грчке дијаспоре, Абазоглу се фокусира на широки распон тема и због тога има тако завидан успех код међународне публике. Однос професор–ученик и потрага за успехом и остварењем снова („Мустафини слатки снови“), медитеранска култура, кување и односи који се развијају кроз припрему хране („Маслиново уље, мало воде, ољуштени парадајз“), суживот људи истераних из својих завичаја („Сутра биће боље“), осветљавање контроверзне фигуре сер Базила Захарова, енигматичног дилера оружјем с почетка 20. века („Захаров, агент смрти“), новогрчка стварност кроз ишчитавање крими-романа Петроса Маркариса („Убиство на тргу“), утицај америчких вредности на грчко друштво које промовише „Маршалов план“ („Добро дошли у Грчку, господине Маршал“), само су неке од тема које Абазоглу у својим филмовима отвара и разрешава, исказујући сензибилитет својих погледа, поштовање за ликове, просторе и културни универзум. 

Током живог и занимљивог дијалога са публиком, која је филмове из његове ретроспективе свих ових дана будно пратила, Ангелос Абазоглу је говорио о свом одрастању и пореклу Грка прогнаног из Турске, о својим и грчким и турским културолошким коренима и својим филмовима који, ма колико били универзални, у већини садрже и снажне грчке корене.

Говорећи о свом дугом животу у Француској, Абазоглу је рекао и следеће: „Француско образовање ми је обезбедило рационалност и квадратни осећај за ствари. Међутим, сваки пут када се вратим Грчкој, моји инстинкти се поново појављују. И рационалност и инстинктивност коегзистирају у мом уму и смењују у доминирању.“  Абазоглу је још публици објаснио да не постоји нека заједничка методологија приликом снимања сваког филма, јер је „сваки документарац чудо за себе и ствар другачија од других, а једина заједничка веза је огромна љубав према људима, чак и према сер Базилу, агенту смрти, јер сам о њему направио нежан филм који објашњава како економија утиче на живот и смрт“.

За свој последњи филм „Мустафини слатки снови“, који је светску премијеру имао недавно у Берлину, Абазоглу каже да је више фантастика и фикција него стварност по себи и да га овај филм повезује са мирисима из детињства и са очевим пореклом. „Мој отац је био харизматичан човек. Био је веома млад када је напустио Истанбул, преселио се у САД и у 22. години добио докторску титулу. Увек сам живео под његовом сенком, он је увек желео да будем све оно што је он био. Када сам био у првом разреду основне школе, сећам се, имао је обичај да ме пробуди у пет ујутро да ме научи астрономију и физику и још много тога. Изгубио сам га када сам имао 14 година, када сам имао толико много питања да му поставим. Касније сам отишао у Турску да покушам да разумем ствари које су се њему десиле, да разумем како је одрастао и где је одрастао. Због тога детињство значи сласт карамела, колача, баклава. И због тога сам решио да у школи за прављење баклава снимим филм о дечацима који уче вештину својих очева и дедова“, причао је Абазоглу.

Наравно, разговор са публиком није могао да прође без осврта на тешку финансијску кризу у Грчкој. На сва та питања Абазоглу је отворено одговарао указујући да се слични проблеми јављају и у Француској и другим европским земљама, због чега се бележи и пораст насиља, истичући да се у Грчкој догодио слом модела држава-нација. „До сада смо имали националну породицу и мислили да смо у стању да контролишемо политичаре, били они лоши или не. Сада смо на тесту, а не постоји ниједан механизам демократске контроле оних који доносе одлуке у име свих нас. Одлуке су на другом месту, доносе их људи без имена, из невидљивих центара моћи, и политичари који нису ништа друго до марионете. Хајде да бацамо камење, али на кога? Па ми већ знамо да одлуке доносе други,  а не од они којима смо дали свој глас на изборима!“, изјавио је између осталог Абазоглу током бурне дискусије на текуће грчке теме, које су и главни садржај већине грчких документарних филмова виђених на овогодишњем фестивалу.