Хајде да играмо салсу

Вечерашњи филм је прича о људима који као да долазе из другог доба, када је било више револуционара, а мање терориста и јапија. Овим речима је прексиноћ најављена пројекција документарног филма "Куба – вредност једне утопије" редитеља Јанара Гвајасамин, који је приказан у препуној сали београдског биоскопа "Рекс". Бројни посетиоци остали су испред биоскопске сале, с обзиром да су карте распродате неколико дана раније.

После премијере на највећем светском фестивалу документарних филмова у Амстердаму (ИДФА), Београђани су први видели ову узбудљиву исповест кубанских револуционара који су 1959. са Фиделом Кастром извојевали победу и освојили власт на Куби. Филм прати њихове данашње животе, приказује свакодневицу старих револуционара и њихова сећања на давна времена, када су ризиковали животе да би остварили свој сан. Толико година после револуције, револуционари се питају да ли је живот у постреволуционарној Куби био вредан њихових жртава; признају да не живе у изобиљу, али нису спремни да своју тешко стечену слободу мењају за потрошачки дух који им нуде Сједињене Државе.

После пројекције уследио је динамичан разговор са Феликсом Контрерасом Муњизом, песником и Кастровим саборцем, иначе и једним од ликова у документарцу. Више од сат времена након филма публика је са њим разговарала о револуцији, животу и духу Кубе, идеалима и социјалној правди, "замрачењу које никако да прође", и дивљењу света које је Куба годинама освајала… Гледаоце филма је занимало како су Кубанци успели да ипак задрже на свом лицу осмех који додатно улива оптимизам и остатку планете. – Мислим да су тешкоће које су задесиле Кубу, тешкоће са којима је могуће живети. Прошле године на факултете је уписано више студената него икада до сада. То улива наду да млади желе да напредују. Нисам сликар, не могу да опишем рај, али трудимо се да Куба што више личи на рајско место.

Где су данашњи револуционари, питао је младић из публике, примећујући да су, изгледа, само наши револуционари склони самонаграђивању.

– Наши револуционари данас лече болесне, поправљају људима зубе, уче децу. Не само на Куби, већ у целој Латинској Америци. И нема их 200–300, већ на хиљаде, рекао је Феликс Контрерас, потом одговоривши на питање да ли је данас могућа критика власти на Куби.

– На Куби постоји слобода мишљења. Испричаћу интересантан феномен који се десио пре 7–8 дана. У емисији националне телевизије група људи се појавила желећи да наметне идеју да култура треба да буде под јачом руком, наводећи као добар пример чврсту и затворену стаљинистичку уметност. Писци су дигли глас против тога, упутили жалбу влади и таква представа о уметности је одбачена. Да ли овако нешто може да се догоди у диктатури, запитао се Муњиз, а чули смо и податак да је народ тај који чак одређује ток кубанских телевизијских сапуница.

Да ли постоје две Кубе – једна из филма и друга, туристичка коју посећују богати западњаци, занимало је учеснике разговора.

– Туристичка интересовања су шаренолика, неки долазе само у потрагу за женама, сексом, црнкињама... Сем боравка на плажи и у хотелу, немачки туриста никада неће изаћи на улицу. Он се не меша са народом и то му не узимамо за зло. Шпанци воле живот и обичног човека. Омиљени су нам Бразилци, јер уживају у причању и они носе са Кубе праву информацију како Кубанци живе.

Има ли Кина разумевања за стање на Куби, занимало је гледаоце?

– Потпуно, луди су за нама. Имамо веома добру трговину са Кином, Кинези чак уче салсу и труде се, али не могу баш да се крећу као ми, рекао је гост Београда. – И ми можемо и после овог разговора на салсу, нашалио се Кастров саборац, који се неколико пута искрено захваљивао на одличним и подстицајним питањима.