Браћа по ЕУ линији

Из одељења за односе са јавношћу Министарства одбране Србије послали су ми две фотографије, од којих је једну „Политика” већ објавила, а на којој је мој пријатељ, бригадни генерал Небојша Ђукановић, између официра из Албаније, Норвешке и Турске. Наиме, две недеље након добијања статуса кандидата за улазак у ЕУ, Србија је и званично учествовала на заседању Војног комитета ЕУ. На другој је фотографији генерал Ђукановић са још једним нашим официром, с официром из Црне Горе и, колико се може видети по униформи, с официром из Македоније. Сви срећно и задовољно позирају на том састанку Војног комитета ЕУ. Групни портрет кандидата за улазак у ЕУ, бивша браћа на окупу. Циник би рекао, шта сте уопште излазили из Југославије, када сада сви заједнички, као мала деца, тако задовољно позирате? Коме доказујете ту нову братску љубав? Бриселу?

Уместо Београда, сада имате Брисел, а географски гледано много је даље свако мало ићи по мишљење до главног града Белгије. За почетак, свака од држава кандидата за улазак у ЕУ мораће да отвори бар два лета дневно за Брисел, да ли домаће авио-компаније, или стране, свеједно. Да ли ће линија бити исплатива, или неће, опет свеједно. Брисел је сада за бивше Југословене оно што је некада био Београд. Али у Бриселу нема Дедиња, нема мајци републичких вила и вилетина, нема републичких сала по савезним установама, нема лаке синекуре за изабране татине синове и кћеркице, нема крканлука без рачуна, сваки евро има да се правда.

Но добро господо, тражили сте, сада имате. Заправо, можда је све то и добро, да се схвати оно „имао, па немао”. Мене, ипак, више интересује како ће се мој пријатељ генерал Ђука, који је изврстан пилот и који ме је пре неколико година возио у мигу-29, дакле како ће се он снаћи у том војном комитету ЕУ. И шта је данас ЕУ на војном плану?

Светски војни поредак је у прелазној фази, претежно војно дефинисани унилатерализам којим доминира једна суперсила бива замењиван мултилатерализмом: нове војне силе као што су Кина, Индија, Израел, Пакистан и Иран ступају на сцену. У том контексту, да би Европа могла да игра самосталну војну улогу мора да престане да се посматра само у огледалу Америке, мора да донесе три важне одлуке. Као прво, европска дипломатска стратегија мора да буде војна сила без империјалних амбиција. То тражи јасну промену у односу са НАТО-ом, јер рат у Ираку је поделио Европу, могући рат против Ирана крије исти ризик.

Као друго, европска војна стратегија мора јасно да се дистанцира од америчког концепта уништавања, потребно је инсистирати на стратегији неутралисања сукоба. После неких недавних ратова европске земље финансирале су обнову инфраструктуре коју су претходно разориле америчке ракете, што код „ослобођених” народа није купило и њихове душе и срца. И као треће, Европа мора да има сопствени систем анализе и процењивања и да буде независна од америчких обавештајних информација. Лажи са којима се ушло у рат против Ирака довољна су поука. Од две хиљаде циљева које је НАТО гађао у Србији 1999. године, 1999 циљева је одабрано путем америчких обавештајних сателита и извора.

Заједничка европска одбрана зависи од Европљана. Они који се залажу за њу немају довољно средстава, а они који имају новац заправо је и не желе. Јер Европа има велику нерешену кризу суверенитета, ЕУ није озакоњена демократија. Њени изабрани представници не контролишу ни Савет министара, а ни друге званичнике. С друге стране, војска ЕУ слуша спољну политику 27 држава чланица, сваки војник слуша често контрадикторна наређења 27 генерала. Којим новцем платити те војнике, фунтама, евром, или доларима?

Европски идентитет и суверенитет су збркани и недефинисани, а такво стање одражавају и европске војне снаге. Оне су у овом тренутку исцрпљене од смањивања војних буџета и редукције броја војника. Војна опрема европских армија је прилично застарела у поређењу са америчком. И европски војни кадрови старе, обучава се релативно мали број пилота, маринаца и војника. Планови су кратког даха и на крају и кратког века. Ако Европљани желе да буду равноправан војни партнер са САД и да воде самосталну политику безбедности, или макар да буду равноправан партнер унутар НАТО-а, морају бити способни за модерно ратовање и морају да покажу спремност да делују. Европски стратешки домет мора да се повећа, европски војни буџет мора да се повећа. За сада, ни једно ни друго није на видику. Историја је показала да НАТО неће водити европску политику безбедности у том смислу да следи опште европске интересе. НАТО ће увек водити трансатлантску политику, што није аутоматски уперено против интереса Европе, али, ипак, није ни исто што и уважавање сопствених интереса. Јер, преко НАТО-а САД контролишу Европу.

Фактички, НАТО је препустио водећу политичку улогу на Балкану Европској унији, док је за себе одредио улогу чувара искључиво војне стабилности у региону. А да би опстала, војна компонента ЕУ не може да има само концептуалну улогу, морају нешто и да раде. Односно Бриселу је потребан Балкан, колико и Балкану Брисел. Отуда и групни портрет бивше браће...