„Вила промаја” као центар културе и уметности

„Сви који желе да помогну – добро дошли. Ако имате рукавице и грабуље, лопате, мотике, ашове, донесите. Ако немате, добићете на лицу места.” Овако је гласио позив свима који су желели да се прикључе јучерашњем сређивању зеленог појаса око зграде „Инекс филма” на Карабурми. Прошло је тачно годину дана од када је група младих ентузијаста названа „Експедиција Инекс филм” преузела у своје руке оронулу зграду и од ње направила данашњи простор у коме се организују изложбе, радионице, часови сликарства, дебате, концерти... Сада уређују двориште.

Добре ствари могу да се десе ако се људи, за почетак, само лате лопате. „Експедиција” је показала свима да организована акција може да замени новац и везе, али и да противуречи старом добром правилу да немамо ништа зато што нам неко није обезбедио бар нешто.

Оживели су „вилу промају” од 1.500 квадрата која је годинама пропадала напуштена.

– Понуда простора у којима би се развијала уметност и организовали културни догађаји изузетно је мала. Музеји и биоскопи су изумрли. Али људи који желе да покрену културни живот престонице, нису. Мало је места где уметници могу да се окупе и стварају, а Београд је пун зграда на ексклузивним локацијама које „зврје празне” – прича Ива Чукић, члан „Експедиције Инекс филм”.

Млади уметници опазили су руинирану зграду и помислили да би они могли да је оживе и користе је док власник не одлучи да се позабави њеном наменом. Од марта прошле године износили су шут и песак из рушевине, сређивали зидове, кречили, улепшавали фасаду, уводили струју...

Сада „Инексом” нон-стоп циркулишу млади који су оронулу зграду претворили у друштвено-културни центар. Чак је Музеј савремене уметности ту направио изложбу јер немају свој простор.

„Инекс прича” је само показатељ огромне потребе омладине, уметника, организација, архитеката, стрит арт људи, за простором у коме ће развијати и приказивати своју креативност. Све то у времену када су музеји мртви, а биоскопи масовно угушени под паролом да омладина не жели да их посећује.

„Инекс” је само један од оронулих објеката на прометним градским локацијама који су годинама неискоришћени.

– Сада сређујемо пролаз код Безистана, код благајне Дома синдиката. Са удружењем „Микро арт” ускоро ћемо га претворити у уличну галерију. Овде ће млади уметници моћи да излажу. Друга ће бити тактилна галерија између Шафарикове и Цетињске улице. Преговарамо са општином Стари град јер је простор под њиховом ингеренцијом, а укључени су и оближња школа и станари који су одушевљени нашом идејом – објашњава Ива Чукић.

Уређење запуштених простора младим уметницима је најмањи проблем. Бирократија и потрага за власницима објеката је „Сизифов посао”.

– Уређење „Инекса” још траје, али је теже пала процедура проналаска власника. У Агенцији за привредне регистре није постојала информација о власнику. До октобра 2011. године о коришћењу напуштених простора одлучивала је Републичка дирекција за имовину, али је надлежност пребачена на локалну самоуправу. Тако је у случају галерија, ингеренција припала Старом граду који нам је дао зелено светло. У „Инекс” смо на крају ушли, а нисмо знали чији је – каже Добрица Веселиновић, члан „Експедиције”.

Он објашњава да су имали срећу да остану у објекту на Карабурми и када се, случајно, појавио власник.

– Пролазио је поред зграде и видео је да радимо. Помислио је да снимамо филм и пришао нам је. Објаснили смо му шта се дешава. Одушевио се. Чак нам је послао камион да одвезе шут. Прикључиле су се комшије. Доносили су нам намештај. У ходу смо, онако другарски, решавали ствари и развила се свеопшта друштвена акција. Питање је једино колико ћемо овде остати. Кад власник почне да гради, наша прича се завршава. Али треба бити спреман да уложиш иако знаш да није дуготрајно – прича Добрица.

Напуштене просторе за сада користе млади уметници, али се у њима могу организовати различите грађанске иницијативе, спортске активности, дечје играонице, социјално предузетништво...

Љиљана Перовић

-----------------------------------------------------------

„Савамала” на инфузији

„Експедиција Инекс филм” имала је срећу са власником. Људи попут њих који покушавају да оживе културу затрпану под прашином старих закључаних зграда немају баш бајковит след.

Иван Лалић, извршни директор „Миксер фестивала”, каже да идиле нема јер је све у приватним рукама.

– За складиште челика у „Савамали” у Карађорђевој плаћамо најамнину уређену уговором о закупу. Проблем је што сваког месеца треба издвојити суму, која је повољнија у односу на стандардне цене закупа, али опет није мала. Четврт која је некада била центар дешавања због луке и Саве, уништена је увођењем тешког саобраћаја. Здања попут Београдске стамбене задруге, „Бристола”, зграде „Геозавода”, пропадају – каже Лалић.

Идеја је да четврт израсте у фестивалски простор – дизајн четврт, са „Миксер” фестивалом у центру. Потребно је развијати садржај у току целе године и одржати делатност.

– Битно је и да власници оваквих објеката схвате да су напуштени објекти заборављени и да их наше акције враћају у игру. Треба створити слику града у коме провод за нас, а и странце, нису само сплавови, већ богата уметничка дешавања која можемо да понудимо – каже Лалић.

Зграда БИГЗ-а такође је пример да закупци власнику плаћају кирију зарад друштвено-културног живота, само што овде раде кафићи.

 -----------------------------------------------------------

Сквотирање

Заузимање напуштених простора подсећа на сквотирање, масовну појаву шездесетих година 20. века, када су млади запоседали безимене зграде и претварали их у своја култна места.

Закуп напуштеног простора и одобрење власника далеко су од сквотирања, које се односи на запоседање без одобрења.

Сквотери су и даље активни, поготову у Амстердаму, Лондону, Берлину... Код нас се још чека прави сквот јер ниједан јавни простор није заиста препуштен младима.

Покушаја је било пре десетак година када смо добили неколико јавних сквотова који су служили као културни центри. Постојали су „Ребел хаус” у Добрачиној, „АКЦија” испод Бранковог моста и КУДРУЦ у Улици краља Милана са легендарним сквотираним кафићем ЏКЦ-ом (Џепни културни центар).

Коришћење напуштених простора није нам било страно ни 1841. године када је у царинарници на обали Саве – старој Ђумрукани, одиграна прва позоришна представа. У недовршеној евангелистичкој цркви на Дорћолу настао је „Битеф”, а БИП пивара у Скадарлији била је позориште крајем осамдесетих.

-----------------------------------------------------------

„Тејт модерн” на месту старе електране

Једна од највећих галерија модерне уметности у Лондону „Тејт модерн” отворена је у простору старе електране.

У Пули је „Ројц” касарна претворена у мултимедијални центар (ова касарна је најдуговечнији сквот у Хрватској, од 1991. године). Сличан културни преокрет десио се и у „Медика” старој фабрици у Загребу, „Метелковој” касарни у Љубљани...

-----------------------------------------------------------

Потенцијални празни простори

У акцији мапирања напуштених простора који би евентуално могли да послуже убележено је чак 70 напуштених објеката.

Неки од њих на ексклузивним локацијама су:

– Биоскоп „Балкан”

– Биолошки факултет у Ботаничкој башти

– Гаража СИВ-а

– Карићева зграда на Булевару краља Александра

– Фабрика „Змај”

– Биоскоп „Звезда”

– Кућа Лазе Лазаревића

– Магацин на Аутопуту

– Простор за „Аква парк”

– Недовршена зграда у Змаја од Ноћаја